MAJSTORI OBMANE – KRATKA ISTORIJA JEVREJA (DEO II)

Danas u državnoj službi teško da postoji službenik, od bilo kakvog značaja, koji je slobodan čovek. Gotovo svaki od njih postavljen je u kancelariju, ili je stekao svoju poziciju, putem židovskih manipulacija i njihovih planova. Stigavši tamo gde jesu, dobrom voljom Židova, oni zauzvrat moraju udovoljavati židovskoj uroti. Na primer, iza čoveka kao što je bio predsednik Nixon, nalazio se židovski šef kao što je Henry Kissinger, rođen u Nemačkoj, od oca židovskog rabina. Nixon ne samo da je imao židovskog savetnika, već je imao dvojicu njih. Drugi je bio Židov Arthur Burns, rođen kao Bernstein u Austriji i takođe je sin rabina. U stvari, čitava Nixonova politička karijera prvobitno je lansirana 1946. godine od strane Židova po imenu Muray Chotiner. On je neprestano vodio Nixonovu karijeru i bio svodnik između židovske zajednice i Nixona.

Predsednik Lyndon B. Johnson imao je izvesnog Abea Fortasa Waltera Rostofa, obojicu Židove. Predsjednika Kennedy imao je Waltera Rostofa Arthura Schlesingera mlađeg. Predsednik Roosvelt imao je svog prvog šefa glavnog čoveka Kahale, čvrstog, ozbiljnog Židova Bernarda Barucha, ko i veći broj nižih židovskih savetnika. I tako to ide dalje do danas…

Ista vrsta židovske kontrole, židovskih ličnosti u pozadini, koje savetuju i kontrolišu, može se naći na svim nivoima, sve dole do gradskih vlasti i u svim državama sveta. Mnogi Židovi i sami su izabrani na položaje, ali oni ipak preferiraju da imaju nekog belog nežidovskog lutka koji će im biti maska, a čije će konce iz pozadine oni povlačiti, usmeravajući, manipulišući, izdajući zapovesti.

Ako se neki časni, prirodni vođa Bele rase pokuša izboriti za položaj vlastitim snagama, ogromna propagandna mašina, koju Židovi imaju na raspolaganju, odmah se stavlja u pogon. Takav čovek se onda blati, napada i nagrđuje. Ili se ponekad koristi obrnuta taktika, pa se on potpuno izoluje, tako da birači jedva i znaju da on sudeluje u trci za položaj. Ukoliko takav prirodni beli lider ipak uspe, usprkos svemu, onda se propagandni aparat pušta svom snagom u pogon da bi ga klevetao, ogovarao, sasekao i degradirao pred naivnom publikom. Uvodi se takođe u igru i puni resurs njihove novčane moći, pa je na sledećim izborima njegov protivnik dobro finansiran i uzdignut u medijima.

Židovi obično vole za svoje lutke u izlogu izabrati ljude koji imaju fatalne slabosti u karakteru i neku sramnu epizodu u prošlosti, koja nije poznata u javnosti. Zbog slabog karaktera uopšteno i zbog osetljivosti prema ucenama, takvim ljudima se lako manipuliše. Uz nešto podmićivanja i finansijske podrške, oni se lako navuku da postanu izdajnici vlastite rase i da igraju kako Židovi sviraju.

Spomenuli smo da su sredstva komunikacija u rukama Židova. Spomenuli smo kontrolu nad novcem i međunarodnim bankarstvom, kontrolu nad obrazovanjem i kontrolu nad vlastima. Tu kontrolu vrše Židovi. Ovo nikako ne pokriva celo područje. U stvari, teško da postoji bilo kakva aktivnost od nekog značaja u bilo kojojoj državi sveta, koja nije pod direktnom ili indirektnom kontrolom “odabrane” rase. U ovo su uključene organizacije snaga zakona, sudovi, pa čak i religije belog čoveka. O ovom posljednjem opširnije ćemo govoriti u sledećem poglavlju. Želimo ovde napomenuti, svakako, činjenicu da je većina poslova na planeti, u rukama Židova.

Pred 50 godina, Henry Ford je napisao sledeće: “Sastaviti listu poslovnih linija koje kontrolišu Židovi Sjedinjenih Država, značilo bi dirnuti sve najvitalnije industrije zemlje, one koje su zaista značajne i one koje su zbog običaja napravljene da izgledaju vitalne. Posao sa filmovima je isključivo židovski: glumci, producenti, prodaja karata, bioskopske dvorane su potpuno u rukama Židova. Ovo treba posmatrati u svetlu činjenice da se danas u gotovo svakom proizvodu može otkriti promocija, ponekad je to blještava poslovna reklama, a ponekad direktna politička konstrukcija.”

“Filmska industrija, industrija šećera, duvanska industrija, 50 i više posto industrije prerade mesa, više od 60 % industrije obuće, većina muzičke produkcije napravljene u bilo kojoj državi sveta, nakit, žito, pamuk, nafta, autorske agencije, distribucija novina, poslovi sa alkoholnim pićima, poslovi sa zakonima, svi oni su, a nabrojili smo samo neke koji imaju nacionalni i međunarodni značaj, pod kontrolom Židova u Sjedinjenim Državama, bilo da su sami, bilo da su udruženi sa Židovima iz inostranstva”.

Ovo je Henry Ford primetio jako davno. Taj veliki produktivni i kreativni genije Biele rase, koji je izgradio jednu od najvećih svetskih imperija svojim rukama, krenuvši od nule, znao je ponešto o tome ko je kontrolisao poslove u Sedinjenim Državama u njegovo vreme.

Izgradivši moćnu Fordovu imperiju, otkrio je da mu je neke misteriozne sile pokušavaju oteti putem prevara i trikova. Sumnjao je da su ti manipulatori usmeravani od strane moćnih židovskih finansijera. Pošto je bio inteligentan i temeljit čovek, gospodin Ford je odlučio da pronađe ko stoji u pozadini svega toga. U svoju kancelariju pozvao je najinteligentnije agente i istraživače koje je mogao pronaći. Zadužio ih je da naprave potpunu studiju o međunarodnom Židovu i njihova otkrića je objavio u časopisu “Dearborn Independent”, koji je u to vreme bio organ Fordove automobilske kompanije. Rezultati tih istraživanja, objavljeni 1921. godine, predstavljali su pravu bombu, ne samo za nežidove, već i za samu židovsku urotu, zato što su razotkrili njihovu podmuklu taktiku u toj svetskoj uroti. Prikupljene informacije bile su vredan doprinos u korist bele nežidovske Amerike i preporučujemo svakome da to pročita ukoliko želi saznati nešto o pozadini međunarodne židovske urote.

Pošto Židovi imaju tako smrtonosan uticaj na belu civilizaciju posljednjih nekoliko hiljada godina, obavezni smo da dobro proučimo prirodu našeg neprijatelja. Za naš opstanak neophodno je, takođe, da pronađemo lek za ovu kugu. Pokušajmo to zajedno uraditi prateći nas bar za početak.

Ko su ti strani, čudni „ljudi“ koji su bili u stanju opstati duže od ijedne druge rase u zabeleženoj istoriji? Ko je taj „narod“ koji je uništio tako velike civilizacije kao što su bile Rim, Vavilon i Egipat? Šta je to tako neobično kod njih što im je omogućilo da unište izuzetno bogatu državu kao što je Rusija i pretvore je u židovski radni logor? Kako su uspeli bogatstvo celog sveta uzeti u svoje ruke i podvrgnuti svet židovskoj diktaturi? Kako su uspeli učiniti sve to dok mi, velika Bela rasa, to pitanje nije sposobna ni inteligentno razmotriti, bez straha i drhtanja?

Od najveće je važnosti da proučimo ovo stvorenje biološki, psihološki, ekonomski, a takođe i sa stajališta rase i religije. 

Većina belih ljudi je strašno zbunjena kada je u pitanju židovska rasa. Jedna od najtužnijih grešaka u koju većina nežidova pada jest da su Židovi pripadnici Bele rase. To je najlažljivija obmana koju su promovisali sami Židovi među našim narodom, ali su među svojima sasvim jasno raširili da oni nemaju ništa zajedničko sa Belom rasom.

Židovi su zauviek semiti koji su poreklom iz Azije, još iz predistorijskih vremena. Židovski profesor Leonard J. Fine je svome „narodu“ kristalno jasno objasnio rasno pitanje:

“Mi nismo beli simbolički, i mi nismo beli doslovno. Ne smemo sebi dozvoliti da budemo ugurani u bele narode, jer mi tamo ne pripadamo.” 

Mnogo su vremena potrošili beli nežidovi raspravljajući jesu li Židovi rasa ili religija ili pak nacija. Činjenica je da su oni sve to troje, ali je manje važno u kojoj meri želite istaknuti važnost jednog od ova tri činioca.

Još od drevnih vremena, oni su predstavljali rasu koja je bila kuga civilizovanog sveta. To su mogli činiti zbog posebnosti svoje religije. Ona je prvenstveno napravljena tako da produžava i čuva rasu tako što će ova biti parazit na leđima produktivnih nacija. Oni su nacija raširena po celom svetu i formirana na način da predstavlja u svakoj zemlji naciju unutar nacije, na koju su se zakačili svojim pipcima. Ima ih u gotovo svakoj zemlji na svetu. Ukoliko postoji faktor koji je čvrsto okupio Židove i načinio od njih najžilaviju i najpostojaniju rasu na svetu, onda je to njihova Mojsijeva religija iz koje proističe rasna lojalnost koja je usađena u svakog židovskog pripadnika. Rasno – religijsko jedinstvo je ono što ih čini moćnim i na to bi trebalo obratiti pažnju kada razmišljamo o očuvanju Bele rase i borbi protiv njih.

Prapočeci židovske rase gube se u davnini. Židovske bajke, kako su ispričane u priči o Abrahamu, Izaku i Jakovu, su naravno, samo gomila laži koje čine dobru priču oko koje su mogli razviti svoju ideologiju, ali one nemaju nikakvo uporište u istoriji ili u činjenicama. Sami Židovi nisu se nikada trudili da zaista istraže svoje istorijsko poreklo tako da ono ostaje obavijeno misterijom. Oni su jednostavno izašli sa tvrdnjom da su izabrani narod božji, vrlo poseban narod, a takođe su tvrdili da imaju najdužu zabeleženu istoriju od svih naroda na zemlji. I dok je prva tvrdnja o Abrahamu, Izaku i Jakovu osnovna dogma njihove religije, oko koje je izgrađena židovska rasa, drugu tvrdnju o najdužem istorijskom trajanju teško je pobiti.

Židovi su se pojavljivali i nestajali, da bi se ponovno pojavili u istorijama drugih naroda, nekih 5000 godina. Budući da su grabežljivi paraziti, oni nikada nisu bili u stanju, ili nisu želeli, da oforme vlastitu naciju na osnovu vlastitog prava. To je prilično žalosna činjenica za tako čudnu i žestoku rasu, a pogotovo neverojatna kada čovek ima u vidu da oni tvrde da su ljubimci “izabrani” od boga.

Reč Židov je relativno novija i vodi poreklo od reči Juda i judejski. U drevnoj istoriji Židovi su bili poznati kao Hebreji, što potiče od aramejske reči “Ebri”, koja opet vodi poreklo od hebrejske reči “Ibri”, koja znači “onaj koji je preko reke”. Hebrej se u svim drevnim spisima pisao kao “Habiru” i kao takav, vrlo se često javlja u Bibliji i u egipatskoj literaturi. U Bibliji, Habiru se naizmenično koristi sa rečju “Sagaz”, što znači “kovač”. Tako su Egipćani o Židovima uvek pisali kao o “kovačima sa druge strane reke”(primera radi, otuda u Srpskom narodu i prezime Kovačević).

Pošto je Palestina bila raskrsnica antičkog sveta, većina bogatih trgovačkih puteva ukrštala se u ovom području. To je onda, naravno, bilo prirodno prebivalište bandi koljača i razbojnika. Činjenica da su pustinje i planine bile deo pejzaža, dalje govori u prilog tezi da je to područje bilo stanište pogodno za razvoj nacije bandita, koljača, razbojnika i parazita. Baš tako su se razvili i takvo je, koliko istorijske činjenice mogu pokazati, poreklo židovske rase.

Nemački Židov Kastein, koji je svoje ime skratio od Katzenstein, smatra se izvanrednim poznavaocem židovske i biblijske istorije. U svojoj knjizi “Istorija Židova” Kastein mnoga velika imena iz židovske istorije označava kao bandite. Spominje Jeftaha, kao jednog od spasilaca židovskog naroda, i navodi da je bio vođa razbojnika iz Gileada. O velikom židovskom heroju Davidu kaže: “U vreme Saulove smrti nalazimo Davida kao vođu bande pljačkaša koji živi u Ziklagu… Čuvši da je presto ugrožen, David je smesta požurio u Hebron u Judeji. Niko ga nije pozvao, ali on je zatražio pravo na presto, tvrdeći da ga je Samuel tajno imenovao za kralja.” O velikom mudrom Salamonu, Kastein je imao da kaže ovo: “Shelmo, Salamon Miroljubivi, inaugurirao je svoju vladavinu počinivši ubistva koja su mu raščistila put do trona i otarasivši se svoga brata, a sve je to učinio bez i trunke grižnje savesti.”

Činjenica da su SalamonDavid Jeftah bili krvožedni banditi tipična je za sve židovske lidere. Pošto su Židovi bili deo istorije, još od početaka civilizacije, to je stalno bila istorija izdajstava, krvoprolića, ubistava, razbojništava i zločina.

Pored činjenice da se ova čudna rasa održala duže nego i jedna druga rasa na licu zemlje, pojavljuju se i dvije druge prilično čudne. Prva je da oni, tijekom svih tih tisuća godina, nikada nisu pokušali osnovati vlastitu državu, a današnja banditska država Izrael ne predstavlja izuzetak u ovoj tvrdnji. Izrael je namijenjen samo da postane glavni štab židovske diktature nad svijetom, a ne da bude mjesto okupljanja svih Židova svijeta. Druga činjenica je da ovaj čvrsti i istrajni narod nikada nije razvio vlastitu civilizaciju ili kulturu, usprkos svim njihovim suprotnim tvrdnjama.

Jedna od najznačajnijih židovskih tvrđava je vešta manipulacija sa promocijom. Međutim, zapisi o Hebrejima i njihova istorija pokazuju da su sve židovske tvrdnje o kulturi potpuno bez osnove. “Horizontova knjiga o hrišćanstvu”, standardna enciklopedija, kaže: “Židovi su počeli kao skup malih plemena koja su kasnije sticala nezavisnost samo u kratkim periodima između padova i uzdizanja velikih imperija. Nisu ostavili nikakve spomenike koji bi svedočili o veličini. Nema grobnica hebrejskih kraljeva sa zlatnim ogrlicama i kočijama ukrašenim draguljima. Arheolozi u Palestini nisu iskopali nikakve statute Davida i Salamona, već samo posude za vodu, kao one iz kojih je Rebeka pojila kamile Abrahamovih slugu.”

Institut za Orijent u Chicagu poseduje jednu od najboljih kolekcija lepih umetnosti, posebno iz egipatske, sirijske i drugih kultura sa Bliskog istoka, dakle iz područja za koju Židovi tvrde da iz nje potiču. Čovek bi očekivao da pronađe kako je židovski doprinos civilizaciji tamo dobro zastupljen. Posle šetnje ogromnim salama ispunjenim velikim umetničkim delima, divnim statuama, izvanrednim nakitom i drugim predmetima iz grobnica egipatskih i asirskih osvajača, došli smo do židovskog dela izložbe. Tu nalazimo staklenu kutiju ispunjenu delićima razbijenih glinenih posuda, grubim, neukrašenim i neobrađenim predmetima koji kao da su došli iz kamenog doba. To je ta velika židovska “kultura” o kojoj tako drsko trube Židovi i to je baš sve što imaju da nam ponude.

Činjenica je da su Židovi tokom istorije bili poznati samo kao rušitelji. Nisu proizveli nikakvu umetnost, nisu zasnovali nikakve dinastije, nisu izgradili velike gradove i jedini od svih starih „naroda“ nisu imali talenta za bilo kakve finije stvari iz kulture i civilizovanog života. Pa ipak, mi danas čujemo da se Židovi glasno i naširoko hvale kako su oni jedine lučonoše civilizacije.

Poznati istoričar Arnold Townby definisao je Židove za sva vremena, kad ih je opisao kao “fosilni” narod. Po tim je mislio da su oni narod koji je propustio da se razvije još od kamenog doba, što nam njihovo primitivno posuđe i pokazuje. Oni nikada nisu bili u stanju usavršiti poljoprivredu, uzgajanje životinja, arhitekturu ili bilo koju od civilizovanih umetnosti. Čak i kao banditska nacija nisu bili previše uspešni, pa su prekinuli opasno življenje u Palestini, gde su često bili na rubu gladi.

Kastein o Židovima kaže još i sledeće: “Neki su ostali u granicama Kanaana, drugi su se naselili duž velikog vojnog puta na istoku i u susednim pustinjama i divljinama, gde su vodili nomadski život, dok je manji deo, teran glađu, konačno uspeo stići do Egipta, gde ih je faraon uzeo pod svoju zaštitu.”

Egipćani, koji su izgradili jednu od najranijih i najvećih civilizacija svih vremena, nisu uspeli prepoznati svoju najveću vrlinu: prirodnu, urođenu vrednost koja proističe iz rasnog porekla i koja je proizvela civilizaciju u njihovoj sredini. Već smo razmotrili kako je jedna od njihovih najvećih grešaka bila ta što su dozvolili crncima sa donjeg Nila da se nasele u njihovoj zemlji i mešaju se sa njima, kvareći i uništavajući njihovu krvnu lozu. Od svih rasa u drevnom Egiptu, samo su se Židovi držali po strani i nisu se mešali.

Faraoni, koji su dozvoljavali Židovima da uđu u zemlju iz čiste samilosti zbog njihove gladi i bednog stanja, ubrzo su uvideli zlu destruktivnu prirodu parazita koga su primili. Židovi su se brzo uspeli na visoke položaje u zemlji faraona i uporedo sa tim, kao što će se to događati u mnogim zemljama, kraljevstvo je počelo da se raspada. Paraziti, koje su Egipćani primili iz samilosti, u najkraćem roku počelu su iskazivati svoje izuzetne karakteristike, a to su one kojima iznutra razaraju civilizaciju. Brzo su se pojavile grupe bandita koji su počeli otimati i pljačkati duž trgovačkih puteva. Postali su još drskiji u udaljenijim delovima kraljevstva. Izgleda da su znali kada da udare i koji od gradova su bili slabo branjeni.

Obim trgovine crnim robljem, sa Židovima kao trgovcima i posrednicima, bio je povećan, a mongrilizacija bele egipatske nacije se ubrzavala. Imperija je počela trunuti iznutra. Njeno vodstvo postalo je apatično, rasa je postajala sve više i više prošarana crnom krvlju, a moral naroda je bio podriven. Evo šta Alan H. Gardiner prevodi iz jednog drevnog papirusa u Leidenu: “Egipat je bio u nevolji, društveni sistem je postao neorganizovan, nasilje je preplavilo zemlju. Napadači su pljačkali goloruki narod, bogatima je sve uzeto i oni su spavali na otvorenom, a siromašni su zauzeli njihove posede. Ovo što je ovde opisano nije samo lokalni nemir, već je sveopšta nacionalna katastrofa. Faraon je bio čudno pasivan.”

Ovde imamo tipičan opis židovskog zla koje širi dezintegraciju i uništava veliku naciju na koju je zakačio svoje pipke. Vidimo istu stvar koja se događa prilikom pada Vavilona. Proučavajući francusku revoluciju i rusku revoluciju, pronalazimo slična i paralelna događanja.

Do 2100. godine stare ere egipatska nacija bila je već toliko demoralizovana i podeljena da nije bila u stanju odupreti se napadu spolja. I, kao i obično, Židovi su utrli put osvajačima, utrli su put Hiksima, ili ovčarskim kraljevima, koji su zauzeli Egipat bez borbe i uspostavili diktaturu nad narodom, koja je trajala 511 godina. Hiksi su bili poznati kao zaštitnici Židova. Tokom ovog perioda od šest vekova, Židovi su bili vladari u Egiptu, uzimajući što su hteli od pokorenih Egipćana. Svojom zlobnom arogancijom prema izdanom narodu probudili su u njemu neprijateljstvo. Konačno su domaće vođe podigle uspešan ustanak i zauvek proterale Hikse. Pošto su povratili kontrolu na zemljom, vlastitom sudbinom, Egipćani su kaznili Židove zbog izdajstva i pretvorili ih u robove sa doživotnim teškim radom.

Ovo nas dovodi do Mojsijevog doba, kada su se Židovi žalili na svoju tužnu sudbinu u Egiptu. Pre nego što su izdali zemlju Hiksima, uživali su sve slobode u Egiptu, i bilo je najprirodnije da budu kažnjeni za svoju izdaju.

Ne želeći da prihvate ropstvo, uputili su zahtev faraonu da ih pusti da se vrate u Palestinu gde bi mogli nastaviti sa svojim životom nomadskih bandita. Ali, gnevni egipatski narod je zahtevao da budu kažnjeni i faraon je morao da se složi. Židovi su sada koristili sva sredstva da bi došli do slobode. Izazvali su bolesti kod Egipćana, koristeći otrove i zagađujući vodu.

Konačno im je dozvoljeno da napuste Egipat. Tokom ovog perioda njihova religija je postala čvršća, a banditska rasa je počela razvijati još čudniji karakter.

Od tada oni su se raspršili među ostale nacije kao što je Vavilonska civilizacija, Grčka civilizacija, Persijska civilizacija, skupljali se i parazitirali na telima tih nacija nagoveštavajući njihovo uništenje.

Jedan od vodećih poslovnih ljudi J. J. Cavano uporedio je raseljene Židove sa psihološkim efektima raka. Rekao je: “Židovi se najbolje mogu razumeti kao bolest civilizacije. Mogu se uporediti sa širenjem raka po celom ljudskom sistemu. I baš kao što su Židovi rasuti širom civilizovanog sveta, prateći trgovačke puteve, tako se i ćelije raka šire po telu, putujući duž arterija i vena do svakog dela sistema. I baš kao što se Židovi okupljaju u kritičnim tačkama sveta i počinju da se množe i da dave i truju čitave zajednice i nacije, tako se ćelije raka okupljaju i množe da bi uništile telo.”

Između nekoliko komentara o Židovima koji su sačuvani posle uništenja biblioteke, ističu se Filonov i Strabonov. Filon, vrlo značajan istoričar, napisao je da “su se židovske zajednice raširile preko kontinenata i ostrva.”

Strabonov komentar o Židovima, napisan u vreme rimskog imperatora Augusta, otkriva još više. Napisao je: “Taj narod (Židovi) je već prodro u svaki grad i nije lako naći i jedno mesto u naseljenom svetu koje nije primilo ovaj „narod“ i u kome se ne oseća njegova moć.”

Vidimo, dakle, da su tokom razvoja rimske civilizacije Židovi već bili tamo. Do vremena Julia Cezara, Židovi su već postali moćni i kontrolisali su finansijske tokove starog Rima. Julie Cezar je bio jedan od njihovih agenata, kao što su to u moderna vremena bili Roosevelt i Churchill. Do tog vremena i sami Rimljani su postali svesni zlog i destruktivnog uticaja koji su Židovi nametnuli naciji, pa su se javile i prve reakcije protiv njih. Rimljani su, kao i toliko drugih naroda zaraženih ovim parazitom, pokušavali i pokušavali isterati Židove iz Rima, ali su se oni uvek vraćali. Rimom je, u vreme Julia Cezara, vladala neka vrsta republikansko-demokratskog društvenog uređenja, gde je bilo mnogo suprotstavljenih političkih stranaka i grupa, i to je bila situacija slična ovoj koju imamo u Americi i mnogim državama sveta danas. Sa ciljem da pobede, političari su morali osigurati podršku neke grupe koja bi stala uz njih i uticala na druge grupe da ih podrže. U rimsko vreme, kao i u današnjim demokratijama, jedina čvrsta, ujedinjena grupa koja zna svoj cilj u politici bili su Židovi. Oni bi garantovali svoju podršku svakom političaru koji bi zauzvrat postao njihov sluga.

Mnogi istoričari antičkog sveta zapazili su židovski fenomen i komentarisalu su ga, ali su mnoga dela iz toga doba uništena. Kada je Julie Cezar stigao u Aleksandriju, jedna od prvih stvari koje su njegovi vojnici učinili bila je da zapale veliku biblioteku koju su Egipćani sakupili u tom gradu. Pošto je Julie Cezar bio branilac Židova i jedan od njihovih agenata, onda je lako razumeti takav potez. Da još uvek posedujemo tu biblioteku, nesumnjivo bi bili u stanju da bacimo više svetla na uticaj židovskog remećenja drevnih civilizacija.

Julie Cezar je otkrio ovu jednostavnu životnu činjenicu. Potražio je Židove i zadobio njihovu podršku. Sa Židovima uz sebe, Cezar je uskoro postao diktator Rima i nesputani vladar sveta. Alarmirana njegovim rastućim sluganstvom prema Židovima, grupa senatora koju je predvodio Brut, Cezarov prijatelj iz njegovih predžidovskih vremena, odlučila je da ga ubije. Svi smo mi učili o čuvenom ubistvu Cezara u svakakvim lažnim istorijama, ali je malo vas čulo za ključnu činjenicu u ovom slučaju, a to je da je Julie Cezar ubijen zato što je bio sluga Židovima. Imperator August koji je nasledio imperiju pošto su se Cezarovi generali potukli između sebe, ponovo je uspostavio posebne privilegije za Židove. Ovo nam objašnjava zbog čega je on izašao jači iz frakcijskih borbi koje su podelile Rim posle Cezarove smrti.

Usprkos snažnom židovskom uticaju pojavio se jedan faktor koji je pomogao da rimska pozicija ojača. Naime, demokratsko-republikanski oblik vladavine prerastao je u carstvo, sa carem na čelu države. Rimljani su konačno iz vlastitog iskustva shvatili da je višestranački sistem, u kome se moć deli na više delova, slaba i ne-efektna metoda vladanja. Kad su primenili princip vođe, carstvo je 200 godina napredovalo u miru i prosperitetu. U stvari, Rimski mir (Pax Romana), period koji je trajao od cara Augustusa do približno 200.g.n.e bio je najduži period mira u istoriji civilizovanog sveta i uopšte u istoriji Bele rase. Moramo zapamtiti da je ovo postignuto, usprkos židovskom uticaju, zbog toga što su neki od careva imali snage odupreti se židovskoj moći. Ovo oni nisu nikad mogli učiniti u demokratsko-republikanskom sistemu vladanja.

Možemo dakle videti da, pod carom Vespasianom, kad su se Židovi u Jerusalimu i Judeji pobunili, on je tamo poslao generala Titusa da započne opsadu grada. Po kratkom postupku grad je osvojen, njegovi stanovnici su što pobijeni, što prodati u ropstvo, a grad je sravnjen sa zemljom.

Rimska pravda je bila okrutna i konačna, ali Židovi ni izbliza nisu bili dokrajčeni. U to vreme je židovska mržnja prema rimljanima dosegla svoj vrhunac. Oni su Rim mrzeli osvetničkom mržnjom, isto kao i Vavilon koga su uništili pre toga. Ovo je glavna karakteristika Židova; mrzeti vatrenom strašću svog domaćina na kome se hrane i koga su markirali za uništenje. Činjenica da je domaćin njihov glavni izvor sredstava za život nema nikakve veze. Kao pravi paraziti oni će nastaviti rad na uništenju svog domaćina sve do konačnog kraja, iako to može značiti i njihovo uništenje.

Naučivši lekciju iz uništenja Jerusalima, naime da nisu dorasli Rimljanima u otvorenoj borbi, izdajnički i lukavi mozak Židova izmislio je način kako će uništiti Rimsko carstvo. U tom periodu, nedugo nakon uništenja Jerusalima Židovi su počeli grozničavo širiti hrišćansku ideologiju, koja je usadila u mozgove Rimljana takve samoubilačke ideje kao što su “okreni drugi obraz”, “voli svoje neprijatelje”, “prodaj sve što imaš i daj sirotinji”, “ne opiri se zlu”, “ne sudi”, “ne misli na sutra”, “gomilaj blago na nebesima”, ko tebe kamenom ti njega hlebom…itd…

Nova religija koju su Židovi nametnuli Rimljanima obećala im je da, ako će slediti te samoubilačke savete, dobiće svoju nagradu na nebu i večno spasenje. Rimljani su naseli na taj samoubilački savet zbog mamca da će dobiti nagradu u životu nakon smrti. Nedugo nakon toga Rimsko carstvo je počelo ubrzano propadati.

Kad je Rimsko carstvo propalo, jedan od glavnih razloga njegovog pada bio je slabi natalitet belih Rimljana. Istorija beleži da na kraju niko nije ostao ko bi mogao vladati Rimom, osim bivše mongrilizovane manjine koja je sada postala većina i formirala bezumnu masu koja je donela smrt i uništenje Rimskom carstvu. Danas se ista stvar događa u mnogim državama sveta, gde se mladi belci uče i bombarduju idejama da je greh doneti dete na svet, i da ako žele decu, trebaju usvojiti neko “neprivilegovano” dete. (drugim rečima crnca, ciganina i slične njima).

U svim istorijskim knjigama, a posebno u religijskim krugovima, rečeno nam je da su hrišćanstvo i Židovi u zavadi; da je Hrist omalovažavao Židove; da su Židovi razapeli Hrista. Čak i danas nam se govori iz krugova Košer konzervativaca da je glavi cilj Židova uništenje hrišćanstva. Ovo je, naravno, jedna od najvećih obmana u istoriji sveta. Činjenice su jednostavno tu i svako ih može videti. Židovi su pripremili hrišćanstvo kao svoj specijalni otrov kako bi zaludeli umove Rimljana tako da više ne budu u stanju da održavaju svoju civilizaciju. To je bila židovska osveta za uništenje Jerusalima i biološka manifestacija intenzivne židovske mržnje prema domaćinskoj naciji koju su iskorištavali.

Nakon smrti cara Domitiana u 96.g.n.e., Rimski carevi više nisu bili poreklom Rimljani, od tada svi su bili stranci pod uticajem židovskih  “savetnika” iz pozadine. Do 313. g. car Konstantin, u ediktu iz Milana proglasio je hrišćanstvo službenom religijom Rimskog carstva. Od tada, pod uticajem židovske ideologije koja je nametnuta Rimskom narodu, istorija pokazuje da se Rim brzo počeo raspadati. Do godine 476. varvari sa zapada osvojili su Rim gotovo bez ikakve opozicije. Volja toga, sada mongrilizovanog i hrišćanskog, Rimskog naroda da brani svoju naciju i domove je nestala. Rima više nije bilo.

Židovski istoričar Kastein otvoreno priznaje ovu čudnu osobinu Židova. On kaže: “Za Židove Rim je predstavljao samu suštinu svega što je odvratno i što bi trebalo očistiti sa lica zemlja. Oni su mrzeli Rim i njegovu vojsku “Arma Et Leges” nadljudskom mržnjom.” Videli smo i ostale primere kako Židovi nastavljaju mrzeti narode koje su uništili. SVekovima nakon što Vavilona više nije bilo, Židovi su stalno iznova trubeli o “bludnici iz Vavilona”. Ali, od svih nacija, Židovi su najviše mrzeli Rim, verojatno zbog toga što su Rimljani predstavljali jedan od najboljih primera što jedna divna i moćna civilizacija kreativne i produktivne Bele rase može postignuti.

Toliko je strašna mržnja koju parazitski Židov gaji prema domaćinu koji ga hrani, da je za njega najvažnije da pokrije svoje prave osećaje. Dosledno tome, on se uviek pojavljuje noseći maslinovu grančicu. Njegova prva reč je “Šalom”, odnosno mir. Neophodno je da prikrije svoje prave osećaje, jer onda može na miru voditi svoje skrivene poslove i održavati tajne sastanke.

Mi, beli ljudi sveta, imamo šta naučiti iz istorije Rima, rimska istorija je verojatno najbolja učiteljica koju će svet ikada imati. Oni su izgradili divnu civilizaciju, a to je dostignuće koje nikada neće biti nadmašeno. Negativne lekcije koje možemo izvući, čak su i snažnije.

POGLEDAJMO KOJE SU TO LEKCIJE, PRVO SA POZITIVNE STRANE.

1.    Civilizacija Rima koja je stvorena, bila je rezultat onoga što su sami Rimljani predstavljali, plavokosa, visoka, plavooka Bela rasa, obdarena od prirode lepotom, kreativnošću i inteligencijom.

2.    Oni su tokom uspona i razvoja bili čista i neizmenjena rasa. Njihov uspon trajao je dok god je rasa ostajala čista. Zaustavio se, počeo opadati i propao kada su postali mongrilizovani putem mešanja rasa koje se uselilo u njihov nacionalni krvotok.

3.    Bili su odvažni, hrabri i izuzetni ratnici. Za nekoliko vekova osvojili su većinu njima poznatog sveta.

4.    Bili su sistematični, dobro organizovani, skloni zakonu, redu i organizaciji. Bili su najveći zakonodavci koje je svet video. Većina zakona civiliziovanog sveta zasnovana je na Rimskom pravu.

5.    Razvili su najizražajniji i najprecizniji jezik u istoriji čovečanstva. Danas, 2000 godina kasnije, latinski jezik još nema sebi ravnog.

6.    Imali su urođeni osećaj za odgovornost prema svojim domovima, prema svojoj porodici i svojoj zemlji.

7.    Bili su kreativni ljudi koji  vole kulturu,  pa su  izdigli jezik,  književnost, umetnost  i skulpturu do visina koje do tada niko nije dosegao, a u izvesnim dometima, ni danas nije nadmašio.

8.    Bili su čvrsti i odlučni kada su se nosili sa neprijateljima, kao što je na primer slučaj sa potpunim razaranjima Kartagine i Jerusalima.

SA NEGATIVNE STRANE, MOŽEMO NAUČITI SLEDEĆE:

1.    Rimljani su propustili shvatiti da njihovo carstvo, njihova civilizacija, njihova veličina, potiču od urođenih osobina njihove izuzetne rasne loze.

2.    Uvodili su crnce i druge inferiorne narode u kraljevstvo, a nisu poduzeli odlučne mere da spreče zagađivanje svoje dragocene krvne loze.

3.    Rimljani su imali besmislenu i beskorisnu religiju koja je bila kopija i modifikacija grčke mitologije i njihovih bogova. Suština njihove religije sastojala se od gomile bogova i polubogova koji skakuću i glupiraju se od jedne neobične situacije do druge. Ona nije učinila baš ništa da zada Rimljanima neki cilj ili da ih ujedini. Ničim nije doprinela nekom rasnom ili nacionalnom cilju, niti ih je naučila da cene svoju izvanrednu rasu. Ukratko, propustila je da ih zaštiti od uništenja.

4.    Bili su potpuno nesposobni da se nose sa izdajničkim, lažljivim Židovima u svom okruženju. Zbog toga su dozvolili kvarenje svoje rasne loze, infiltraciju Židova u finansije, obrazovanje i vlast i zbog toga što su na kraju popustili pred samoubilačkom “novom” hrišćanskom religijom, jadno su propali.

5.    Da su imali snažan osećaj rasne lojalnosti, pre nego osećaj “nacionalne” lojalnosti prema Rimu i utkali to u svoju religiju, ne bi bili mongrilizovani niti bi poklekli pred otrovom, novom religijom koju je Židov bacio u njihova razmišljanja, religijom koja je zauzela njihove misli i donela im propast.

6.    Da su Rimljani imali takvu religiju, umesto glupe, površne vere koju su kopirali od Grka, rimska civilizacija bi, nesumnjivo, opstala do dana današnjeg i postajala bi još mnogo hiljada godina. U stvari, civilizacije ne umru osim ukoliko se njihova krvna loza ne zagadi, te ako natalitet ne padne ispod nivoa koji su imali preci, koji su i stvorili prvobitnu civilizaciju i kulturu.

7. Da je rimska civilizacija preživela, kakav bi to blagoslov bio za ovaj svet danas! Umesto sveta koga su zajahali Židovi, rastrganog revolucijama, nemirima i anarhijom, rastućom najezdom mešanaca i obojenih, imali bismo danas napredan, miran, sređen i produktivan, divan bijeli svet na svakom delu svakog kontinenta. Imali bismo svet bez obojenog i inferiornog ološa, koji danas naseljava i suviše veliki deo prostora na planeti. I svakako, bez razarača svih civilizacija – parazitskog Židova.

Ovde vam se nalazi Prvi deo teksta, preporučujemo da ga sa pažnjom pročitate:

MAJSTORI OBMANE – KRATKA ISTORIJA JEVREJA (DEO I)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>