DRAGOŠ KALAJIĆ O IZRODIMA

 

Umesto „proleterskog internacionalizma” sada se nameće prinudni model „multikulturnog društva”, odnosno usamljene gomile bez ikakve verodostojne kulture. Ponovo se uvodi „delikt mišljenja” koji biva prokazan na osnovu kriterijuma „političke korektnosti”, što je upravo Lenjinova sintagma. Iste su i etikete za žigosanje politički nepodobnih: od „fašizma”, „reakcije” i „nacionalizma” do „populizma” i „revizionizma”. I mondijalisti, poput marksista, zabranjuju svaki pogled u prošlost, odnosno u trezore nasleđa vrlina i vrednosti, kako bi se tako iskorenjen čovek podavao, bez ikakvog otpora, svakom uslovljavanju. Marksisti su svojatali „istoriju”, prokazujući protivnike kao nekakve bezumnike koji se opiru „istorijskim procesima”, dok mondijalisti svojataju „svet”, tvrdeći za protivnike da su „protiv sveta”. Za razliku od marksista, kojima je „kraj istorije” bio konačni cilj, ideolozi mondijalizma se ubiše dokazujući kako je taj „kraj istorije” došao silom konačne pobede angloameričkog, liberalnog kapitalizma te da je svaki otpor uzaludan i besmislen. Poput svojih izravnih predaka, nihilističkih marksista, i mondijalisti prete „čistkama”, odnosno „purgama”, ali to sada označavaju izrazom uzetim iz latinskog jezika Inkvizicije: „lustracija”. I prevarantska zloupotreba jezika čini deo te nihilističke, antievropske strategije. Кada neprijatelj kaže „ljudska prava” ili „otvoreno društvo” — on takvim sintagmama zapravo označava protivljudska prava te rušenje svih odbrana društva od unutrašnjih i spoljnih pretnji. Кada se zalaže za „transparentnost” — misli zapravo na rabote pod okriljem totalnog mraka. Кada propoveda „liberalizaciju rada”, neprijatelj ne misli na oslobađanje rada i stvaralaštva, kako to lakoverna većina shvata, već na sistem u kome gospodari imaju svaku slobodu a radnici nikakva prava. Nije slučajno da su danas i ovde najgorljiviji pobornici mondijalizma ili globalizacije upravo deca Brozove nomenklature, koja se s osvetničkim žarom okomljuju na sve srpsko jer su uvereni da ih je srpska borba za opstanak i slobodu lišila očekivanih privilegija. Oni žude da, kao i njihovi očevi, parazitski ili gotovanski žive na grbači srpskog naroda, ne znajući ništa drugo do da kao samozvane sudije dele svet na zle „fašiste” i dobre „antifašiste”. Oni sami, noću, ispisuju antisemitske grafite po zidovima „nevladinih organizacija” kako bi optužili Srbe i tražili dodatnu finansijsku pomoć od američkih centrala, što im ih uskraćuju ili utanjuju, jer su „obavili posao”. Inače, ja ne delim gnušanje koje Srbi osećaju pred delovanjem takvih izroda u službi neprijateljskih „nevladinih organizacija”. Naprotiv, kad ih kojim slučajem vidim i čujem, ja se u srcu veselim te se osećam ponosnim što pripadam srpskom narodu jer jasno opažam da je u njemu neprijatelj uspeo da potkupi samo moralne nakaze i intelektualne ništarije. Sve što novi kolaboracionisti čine je kontraproduktivno sa stanovišta strategije kojoj služe. Oni posredno ali jasno, doista sasvim transparentno, osvedočavaju niskost neprijatelja i odgovarajućih ciljeva. Da se kojom nesrećom zovem Džordž i prezivam Soroš — ja im ne bih dao ni prebijenog dolara.

Dragoš Кalajić (2002.)

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>