LEKCIJE IZ LABORATORIJE U INDIJI

Dok je egipatska civilizacija otpočela sa relativno čistom Belom rasom koja se sporo mešala tokom perioda od 3000 godina, voljom samih belih Egipćana, koji su dovlačili crne varvare, dotle je u Indiji bila sasvim druga priča. Pojavivši se iz planinskog Avganistana i sa obronaka Hindu Kusha, beli ratnici su osvojili izuzetno poželjni deo Indije, poznat pod imenom Pendžab. Pogled na mapu pokazaće vam da je Pendžab severna provincija bogata vodom, koja obuhvata mali deo od celokupne teritorije današnje Indije. To se dogodilo pre otprilike 4000 godina. Ova civilizacija belog čoveka svoj je vrhunac doživela u periodu između 2000. i 1400. godine pre nove ere.

Iz baze u Pendžabu, ovi plavokosi, visoki, herojski beli ratnici proširili su svoja osvajanja, pa su se snagom i nadmoćnom kulturom nametnuli kao vladari rasno mešanom stanovništvu koje je u ogromnom broju naseljavalo tu teritoriju, kao i danas. Domoroci su pripadali drevnoj negroidnoj rasi, uz primese crnih, žutih i drugih azijatskih mešavina. Osvajači nisu želeli proterati ili istrebiti podčinjene narode, već su, naprotiv, doneli kulturu i civilizaciju, koju su im nametnuli. Sami su postali isključivo aristokrati i vladari i koristili su robovski rad naroda nad kojim su vladali.

Važno je istaći da, u celoj svojoj istoriji osvajanja, beli čovek nije proterivao pokorene narode koje je mogao korisno podčiniti. Savremeni beli osvajači Severne Amerike jesu proterali crvenokošce, ali su uvezli crnce. Ovi prvi ne bi radili, dok su drugi mogli biti upotrbeljeni za rad.

Drevna književnost belog čoveka u Indiji sadržana je u Rig Vedama i epovima. Vede pokrivaju vremenski period od 600 godina, između 2000. i 1400. godine p.n.e., dakle, vrhunac bele kulture u Indiji. Iz ovih spisa dobijamo vrlo dobru sliku belog društva tog doba. Oni nam otkrivaju snažan, osvajački beli narod, dobro organizovan, koji poštuje svoje žene, koji već poseduje drevne zakone, diči se poljoprivredom, koji je strastveno religiozan i koji nameće svoju veru i kulturu okolnom obojenom stanovništvu, o kome govori sa prezirom. O sebi govori kao o narodu svetle kože, a podčinjene naziva “obojenima”, ismejava ih i zove majmunima. Slično tome, beli čovek je 4000 godina kasnije otišao u Afriku, Aziju, Okeaniju i obe Amerike, i hvalio se svojom belom kožom, žestokim mentalitetom, dok je tamne rase tih zemalja dovodio u vezu sa šimpanzama i gorilama.

Kada se osvrnemo unazad, na period od pre 40 vekova, i pažljivo pogledamo te bele osvajače Severne Indije, iz njihovih zapisa vidimo da su bili bele puti, sa pravilno oblikovanim nosevima. Ova karakteristika ih, uz belu kožu, čini posebnim narodom. Svoje društvene ideje su toliko utisnuli u osvojenu teritoriju, da tamo i dan danas društveni položaj čoveka varira u odnosu na širinu njegovog nosa; taj nazalni indeks, kako ga zovu, siguran je pokazatelj količine bele krvi u venama, koja se razlikuje od aboridžanske.

Budući da su stalno bili malobrojniji od crnih i mešanih podanika, beli osvajači su brzo shvatili da im je glavni problem održavanje čistoće rase. Vrlo je zanimljivo uočiti i proučiti genijalne metode i sredstva koja su koristili pokušavajući očuvati svoju rasnu krvnu lozu. Beli osvajači su zbog rase i kulture postali aristokrati. Mešane i crne mase smatrali su inferiornima, pa su se prema njima tako i odnosili. No, pred belcima se, svejedno, pojavio problem kako da sačuvaju vlastitu rasu, a da u isto vreme iskoriste inferiorne mase za rad. Rešenje tog problema bilo je sledeće: “kaste, utvrđene zakonom i religijom”.

Sveštenici su bili naučnici i filozofi, pa su zasnovali sistem društvene kontrole koji je načinjen tako da reši probleme sa domorocima. Ovaj izuzetni plan svrstava se u najviše domete ljudske genijalnosti. Kaste su, kada su prvobitno uvedene, delile stanovništvo na četiri grupe – a) ratnike, b) sveštenike, c) poljoprivrednike i trgovce i d) radnike. Prvu grupu sačinjavali su oni sa čisto belom krvnom lozom, dok su zadnju grupu činili uglavnom podčinjeni rasno mešani, sa kojima su beli ljudi imali dodira. Postojala je velika grupa podčinjenih, koje belci nisu počastili čak ni uvrštavanjem u kaste. Oni su kolektivno smatrani otpadom, pa se gotovo nisu ni smatrali ljudima.

Iako je nadmoćna Bijela rasa shvatila problem očuvanja rasne čistoće, ipak nije bila u stanju da spreči svoje muškarce da se spajaju sa obojenim ženama. U većini slučajeva, nemoćna da nađe krivca među belcima, sručivala je svoj strašni gnev na bespomoćne mešance. Onima koji su bili neke polukaste, bilo je zabranjeno da se nastanjuju unutar gradskih zidina. Njih su odbacivali svi, i crni i beli, pa su na kraju donešeni arijevski zakoni koji su dozvoljavali vojnicima da ih, u izvesnim uslovima, pobiju bez milosti.

Ali i pored svega, sistem kasta, sa svim svojim strogim zakonima i religijskim zabranama protiv mešanja rasa, nije bio u stanju sprečiti nezakonite zajednice. On na kraju nije uspeo sprečiti stapanje rasa, prvenstveno zbog činjenice da se zakonska sredstva nisu mogla neprestano sprovoditi u delo. Usprkos zakonskim i verskim zabranama, povećavao se broj mešanaca. Kaste su samo produžile trajanje čistoće rase, ali je nisu sačuvale. Savremeni “arijevac” u Indiji je samo neki takav mešanac koga su drevni Arijevci imali dozvolu ubiti. Treba dobro proučiti lekcije koje nam pruža ovaj tragični eksperiment.

Beli narod u Sjedinjenim Državama, za razliku od svojih srodnika u Indiji, nije ni izdaleka tako dobro osiguran za situaciju kakva se dogodila u Indiji. Beli ljudi Indije su se osiguravali zakonskim zabranama međurasnih brakova, verskim učenjima i kastama, koje su bile savršena ideja poduprta zakonima. Nekada je i većina država SAD-a imala zakone koji su zabranjivali brakove među rasama; ali oni su sasvim ukinuti od strane Vrhovnog suda koji je u potpunoj kontroli Židova. I dok je drevna indijska religija zabranjivala mešanje sa obojenim rasama, danas imamo takozvanu veru koja se interpretira na takav način da se minimizira ili ukida boja kože. Kada ovome dodamo fanatičnu reklamnu kampanju i tešku ruku vlade koja gura integraciju, shvatamo da se nalazimo usred gužve koja će, pre ili kasnije, rezultirati tragičnim, katastrofalnim posedicama, na šta nam istorija ukazuje.

Otkrili smo da je u Indiji, kao i u Egiptu, mešanje rasa uništilo Belu rasu, a sa njom i divnu kulturu i civilizaciju koju je ona stvorila. I dok je egipatska civilizacija trajala 3000 godina, Hindu civilizacija je preživela tek nešto više od 600 godina, usprkos genijalnim i hrabrim pokušajima belih osvajača da spreče mongrilizaciju. I pored svega, šanse su im bile male, budući da su bili znatno malobrojniji u moru obojenih rasa, tako da je mešanje dalo ploda mnogo brže nego kod Egipćana, koji su otpočeli kao relativno čista Bela rasa.

Mnogo vrednih lekcija možemo naučiti iz istorije bele civilizacije u Indiji. Priča o civilizaciji je uglavnom priča o Beloj rasi i njenoj kulturi. Istorija nam kaže da beli osvajači, koji dominiraju obojenim rasama, neće moći izbeći da vremenom i sami ne budu osvojeni od svojih podanika. To se najbolje vidi u Indiji. Čak ni u Egiptu, gde su Nubijci i crnci dovođeni kao robovi, nije bilo moguće spasiti da gospodare ne unište vlastiti podanici.

Lekcije iz Indije, Egipta i Amerike su sasvim jasne. Zakoni i religija ne mogu sprečiti mešanje rasa. Problem nije zakonske prirode. Danas, kao i u drevna vremena, vanbračno mešanje rasa preti čistoći Bele rase. Uvek je postojala žalosna sloboda kontakta Bele rase sa obojenima, koja je rezultirala povećanim brojem rasnog mešanja.

Naravno, odgovor nije u zakonskom razdvajanju, ni u religijskim zabranama, niti u segregaciji. Na ovom mestu istorija govori jasno i glasno. Jedino rešenje je proterivanje i geografsko razdvajanje. Da, lekcija je sasvim jasna čak i najnaivnijem istoričaru, a ona glasi: ako Amerika hoće da se spasi od mongrilizacije i crnog raka koji se širi po našoj sredini, jedino rešenje je da se crnci vrate u Afriku, odakle su ih doveli židovski trgovci robljem. Isto se odnosi i na ostale države.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>