SVRHA ŽIVOTA

 

Milenijumima je, čovečanstvo u celini, a filosofi posebno, proučavalo značenje života. Ovo pitanje je, bez sumnje, mučilo i brinulo praktično svako inteligentno ljudsko biće. Vrlo mali broj njih je stigao do bilo kakvog zaključka za svog života, ostavljajući ovo pitanje bez odgovora. Naravno da je i mene ovo pitanje interesovalo, manje ili više, tokom mnogobrojnih faza mog života, počevši od ranog adolescentnog doba. Mada sam pretraživao crkvene zapise, proučavao religije, filozofije mnogobrojnih poštovanih mislilaca kroz istoriju, ništa od svega ovoga nije mi pomoglo da dođem do zadovoljavajućeg odgovora. Na kraju sam zaključio da ne postoji značenje života, da on nema svrhu, da je naš boravak ovde besmislen, beskoristan trud koji može da ostane i nezavršen. U stvari, pre deset godina sam do te mere tako ubeđen u bezrazložnost našeg postojanja ovde na zemlji, da sam počeo da pišem knjigu na ovu temu, pod nazivomTrka pacova u zaborav.

Ali, činjenica da ovde postojimo i dalje je stajala, kao i činjenica da ćemo i dalje biti ovde i da će naši potomci biti ovde generacijama i vekovima i milenijumima koji dolaze. Očigledno da će vrsta ljudi, koja će živeti ovde u budućim vekovima i milenijumima, biti uveliko određena svakom generacijom, u odnosu na to šta je uradila, kakav je bio njen pogled na život, kakvi su bili njeni načini razmnožavanja i kakve su bile njene filosofije i religija. Takođe je bilo očigledno da će uslovi, pod kojim će naši budući potomci živeti, biti umnogome određeni onim što mi sada radimo, baš kao što su i uslovi, pod kojima mi danas živimo određeni onim što su uradili, ili nisu, naši preci.

Što sam više proučavao istoriju, sve je očiglednije postajalo da je u niti istorije utkan beskonačan i najvažniji faktor rase. Najočigledniji od svih faktora je počeo da se uzdiže – da je jedna i samo jedna rasa izradila i uveličala sve civilizacije – i da je to bila bela rasa. Štaviše, postojalo je sve očiglednije da je padu svake civilizacije prethodilo trovanje krvi stvaralačke Bele rase, a njenu propast je uvek uzrokovala nebriga bele rase da pazi i štiti čistotu svojih krvnih loza.

Daljim proučavanjima, ispitivanjima i utvrđivanjima istorijs­kih činjenica, postalo je očigledno da je čovečanstvo, kao celina, pratilo iste evolutivne šeme kao što je to radila svaka druga vrsta, a da je evolucija svake vrste pratila stroge i nepromenljive zakone prirode. Tako ni čovek nije bio izuzetak, mada je u svojoj zabludi i gluposti često pokušavao sebi da kaže da je on iznad i izvan svih zakona prirode i da je, u stvari, pokorio prirodu.

Tako je on mislio. Međutim, ništa nije dalje od istine od toga. Hladna, kritička analiza istorije i zakona prirode pokazuje da razvoj čovečanstva prati zakone prirode isto toliko odano i strogo kao i razvoj, recimo, ptice ili dinosaurusa. Štaviše, pad i istrebljenje čoveka su isto tako mogući kao i nestanak dinosaurusa sa lica zemlje.

Iz svih ovih proučavanja, počeli su da niču određeni, vrlo očiti zaključci.

Br. 1. – da je čovek vrsta čiji su razvoj i opstanak na zemlji podređeni organizovanim zakonima prirode.

Br. 2. – da je jedan od najsurovijih zakona prirode opstanak najjačih.

Br. 3. – da priroda, u cilju usavršavanja vrste, promoviše i podržava razdvajanje unutar vrsta, pri čemu se jedna vrsta bori protiv druge, a jača opstaje. One koje se kreću stazama koje im ne odgovaraju za tu surovu borbu ne preživljavaju, već nestaju.

Postalo je očigledno da priroda ne brine o opstanku individue, već je mudro postavila i usadila u svaku jedinku vrste sredstava i volju da propagira, širi i unapređuje samu vrstu i, pri tome, u surovoj borbi za opstanak, tera vrste da se usavršavaju i napreduju, ili da, u protivnom, nestanu.

U trećem zakonu prirode nalazimo svrhu života i svrhu zbog koje smo smešteni na lice zemlje. Ovde smo da usavršavamo i razvijamo svoju sopstvenu vrstu. To nije cilj samo ljudske vrste, već i svih ostalih vrsta koje vidimo oko sebe, bez obzira da li je to ptica ili jelen, ribe u moru ili jato u vazduhu. Celokupni njihovi napori i celokupno razdoblje njihovog života je posvećeno ovom značajnom cilju koji je priroda postavila jedinki: da promoviše, usavršava i razvija vrstu, i pri tome da je poboljšava. Ili to ili nestanak. Priroda nije ni ljubazna ni neljubazna, ni milosrdna ni nemilosrdna u sprovođenju svojih zakona. Ona ne pravi izuzetke i ne toleriše izvinjenja. Samo uobražena, zaluđena budala može sebe da zamišlja kao biće koje je iznad i izvan zakona prirode.

Svaka ptica i svaka životinja znaju šta je njihov cilj. Čim postanu dovoljno zrele, one počnu da se razmnožavaju i da odgajaju svoje porodice dok i ove ne sazru. To im je glavna preokupacija tokom čitavog zrelog doba života. One izgleda jasno vide svrhu svog života. Čini se da je samo bela rasa tužno zbunjena po pitanju svog cilja. Priroda je odlučila koji su naši ciljevi, bez obzira da li ih mi ispunjavamo ili ne. Čovek, kao i svako drugo stvorenje, vodi vrlo plodan život sledeći plan koji mu je priroda namerila: širenje sopstvene vrste, podizanje porodice i usavršavanje vrste.

Tako smo došli do velikog krajnjeg odgovora na to šta je svrha našeg života: cilj koji je pred nas postavila sama priroda je, da mi, Bela rasa uvećavamo, unapređujemo i širimo Belu rasu, najviši domet koji se može postići u okrilju Prirode.

Mi, Bela rasa, smo superiorna vrsta. Mi smo kruna slave prirode. Imamo veliku čast i ogromno važnu obavezu. Beloj rasi su bili potrebni milioni godina da se razvije kao vrsta do svoje sadašnje najviše tačke. Na nama je da uveličamo, širimo, razvijamo, usavršavamo ovu najelitniju od svih zadivljujućih vrsta prirode. Ne samo da smo dužni da radimo na ovome, već je na nama i da se uzdižemo još više i više, da usavršavamo ovu najdivniju od svih tvorevina i da je poboljšavamo kroz generacije. U ovom trenutku istorije moguće je ubrzati usavršavanje Bele rase, kao što je moguće i za kratko vreme poništiti ovu fantastičnu pojavu u istoriji stvaranja.

Da, postoje neminovne lekcije istorije i neizbežni zaključci koje treba izvući iz same prirode. Neki ljudi će provesti ceo život u traganju sa istinom. Tragajući će možda i uleteti u samu srž istine koju traže, ali je neće prepoznati, saplešće se preko nje, podići se i nastaviti beskonačno da tragaju. Postoje neke istine koje su tako očigledne, da će promaći pažnji i najučenijih tragača. Sama istina o kojoj mi ovde govorimo je jedna od najvažnijih i najočiglednijih istina koje se ignorišu i previđaju, preko kojih se saplićemo i konačno ih zaobilazimo.

Ovo ni za trunku ne menja zakone prirode, kao što ni ignorisanje zakona gravitacije ne može promeniti ovaj strogi i nepopustljivi zakon. Svi ga jasno mogu videti – priroda želi da ga sačuvate od zaborava i da nastavite sa usavršavanjem svoje vrste. Ili ćete to učiniti, ili će vaša vrsta biti zbrisana sa lica zemlje. Priroda se ne brine da li vi prihvatate ili odbacujete ovu činjenicu, njenim zakonima ćete se svakako pokoriti. Na ovome je zasnovana naša celokupna filosofija. Na ovom zakonu prirode bazira se celokupna naša religija.

S obzirom da je to tako, ubeđeni smo da su sve filosofije života i sve religije koje su u skladu sa zakonima prirode dobre za našu rasu. Svaka religija koja nije u skladu sa zakonima prirode je neprirodna religija, veštačka religija i štetna religija, koja će uništiti rasu i ljude koji je prihvate.

Zbog toga je naša religija zamišljena da bude u skladu sa onim što priroda od nas zahteva da činimo. Naša religija je osmišljena da širi, uvećava i usavršava Belu rasu kroz čitavu večnost. Ne možemo da zamislimo ni viši cilj ni plemenitiju religiju od ove koja pomaže razvoju i usavršavanju najfinijeg dometa prirode – Bele rase.

Verujemo da u činu širenja naše vrste, pojedinac pronalazi najviše značenje života. Radeći to, stiže do najvećeg zadovoljstva i užitka u toku svog života na zemlji, tokom godina koje je priroda odredila da provede na ovoj planeti. U razmnožavanju, u podizanju porodice, u imanju dece i obezbeđivanju njihovog blagostanja, kao i praćenju njihovog zdravog rasta i razvoja, muškarac i žena nalaze svoje najveće ispunjenje i najtrajnije zadovoljstvo. Sve ostale aktivnosti su upućene na ovaj ogromni središnji cilj – podizanje dece do zrelog doba, kada će ona da se vezuju za suprotan pol svoje vrste, osnivaju porodicu, umnožavaju sopstvenu vrstu, podižu ih da budu snažniji, zdraviji, pametniji, lepši, sposobniji. Ukratko, oni će učiniti boljom sledeću generaciju i poslati je na put da bi mogla izneti novu generaciju. Ovo je veliki cilj u životu koji je priroda stavila pred nas, bez obzira da li se radi o Beloj rasi ili o bilo kojoj drugoj vrsti ovog ogromnog univerzuma, punog različitosti.

Bilo koji čin koji sprečava ili ugrožava ovaj plemeniti cilj je neprirodan, te predstavlja kršenje zakona prirode. Nama je svima jasno, na primer, da je homoseksualnost neprirodna i da su takvi ljudi devijantni. Moramo takođe shvatiti da priroda grubo kažnjava devijacije i da ih istrebljuje sa lica zemlje. Jasno je, na primer, da će društvo seksualno devijantnih osoba biti kratkog veka i da će ga priroda zbrisati sa lica zemlje.

U današnjem načinu razmišljanja nije toliko jasno da je jedan od primarnih zakona prirode očuvanje čistih vrsta, a u našem slučaju, očuvanje čiste rase i nezagađenosti njene krvi krvlju drugih rasa. Priroda mrzi meleze. Ona prezire mešanje. S obzirom da je odabrala nas, Belu rasu, za vrh i krajnji domet najvišeg razvoja, sada je, više nego ikada, naša sveta dužnost da, po svaku cenu očuvamo ovu veliku čast.

 

Ben Klasen 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>