POGLED IZBLIZA NA JUDEO – HRIŠĆANSKU PODVALU

Ispitali smo Stari zavet i došli do zaključka da je on u osnovi, zbirka prljavih priča o prljavim, ratnohuškačkim Jevrejima, kao što su Avram, Juda, David, Solomon i mnogi drugi. Pažljivo smo proučili i Novi zavet i došli do zaključka da je i njega pisala bulumenta Jevreja. I dok je Stari zavet korišćen kao okupljajuće verovanje radi ujedinjenja jevrejske rase,otkrivamo da je Novi zavet činio upravo suprotno za Belu rasu. On je bio osmišljen da zbuni, smete, podeli i dezintegriše Belu rasu, zatrpavši je sa toliko trabunjanja i loših saveta da je na kraju ostala ogoljena i bez odbrane pred razbojničkim Jevrejima. U ovom poglavlju želimo da podrobnije ispitamo judeo hrišćansku podvalu i ukažemo na nju kako u Starom tako u Novom zavetu, pošto ove dve knjige zajedno sačinjavaju Bibliju belog čoveka. Biblija je osnova njegove religije, zvane hrišćanstvo i predstavlja pravu katastrofu za belog čoveka poslednjih 2000 godina njegove istorije. Poslednja stvar koja je Beloj rasi neophodna radi opstanka jeste zbirka loših saveta. Međutim, upravo to hrišćanska religija daje belom čoveku mnoštvo potpuno loših i samoubilačkih saveta, saveta koji će, ukoliko se slede, sasvim sigurno uništiti one koji ih prigrle. Hrišćanstvo prezire činjenice, prezire dokaze i rezonovanje. Ono prezire misleće ljude. Želi samo verujuće ovce. Ono vidi naivne budale. Кaže se da je Hrist rekao: „Dok ne postanete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko“. Ono želi da svakoga svede na jednostavni status deteta, gde će ga lako obmanuti i naterati da poveruje u bilo šta. Ono želi da Belu rasu, koja je kreativna, produktivna, herojska i energična, svede na nivo krotkih, pokornih budala kojima se lako manipuliše, koje se lako kontrolišu i još lakše porobljavaju. Hrišćanstvo je perfidna mentalna klopka. Ono otima umove, čak i inteligentnih ljudi. Кada jednom pod svoju kontrolu stavi većinu, pribegava i sili, ukoliko je potrebno, kako bi slomilo i uništilo one koji još uvek insistiraju na razmišljanju sopstvenom glavom. Кada je 1632. godine, veliki naučnik Galilej izneo logične dokaze koji su pokazivali da se Zemlja okreće oko Sunca i da je i samo Sunce delić ogromnog međuzvezdanog sistema, hrišćanska crkva se smesta podigla kako bi zaustavila ovaj napredak u naučnom mišljenju. Sledeće godine, Galileju je bilo naređeno da dođe
u Rim, gde ga je ispitivala Inkvizicija. Bio je ponižen i nateran da, klečeći pred velikom skupštinom, opovrgne svoja otkrića. Ovo je samo jedan od hiljada slučajeva u kojima je hrišćanska religija upotrebila silu i teror kako bi umrtvila i paralizovala umove mislećih ljudi. Hrišćanstvo počiva na lažima. Ono je izgradilo čitavu mrežu laži, koje se nastavljaju jedna na drugu. Jedna laž smenjuje drugu, u beskrajnom lancu, sve dok običan čovek ne postane toliko zbunjen i smeten masivnošću svega toga da, psihički zastrašen, prihvati ceo vagon laži kao Božiju nepromenljivu istinu. Evo jedne od prvih i najočiglednijih laži – koju može da prozre čak i dete – a to je da je svaka reč u Bibliji nezamenljiva reč božija, zapisana baš onako kako je Bog rekao i da ni slovce nije bilo promenjeno. Čak i najprostodušnijim ljudima očigledno je da se Biblija stalno i uvek iznova menjala. Tako, na primer, imamo Vulgatu, izdanje Biblije za katolike, verziju kralja Džemsa za hrišćane fundamentaliste, redigovanu standardnu verziju za modernije hrišćane, a skoro se u knjižarama pojavila Nova engleska biblija koja sve druge gura u zapećak i biblijske tekstove donosi kao mnogo čitljiviju prozu. U enciklopediji smo pronašli da je Biblija bila prevedena sa grčkog na latinski, sa latinskog na engleski, nemački i gomilu drugih jezika. Iz koje god verzije da su potekli ovi prevodi, oni su potpuno zavisili od ideja i interpretacija prevodilaca.

Štaviše, enciklopedija nam kaže da je Biblija u poslednjih 1000 godina svog postojanja pretrpela više od 100.000 promena, ali brže-bolje apologetski dodaje da su svega pet posto tih promena bile „značajne“. Nama se čini da je značajna bilo kakva promena „nezamenljivih reči Božijih“, a da 100.000 izmena na svet donosi neku sasvim novu zverku, najblaže rečeno. Čak i da prihvatimo cifru od 5%, to još uvek znači da je 5000 bitnih promena učinjeno na 1000 stranica Biblije. To, dakle, iznosi 95 takozvanih „nebitnih“ i pet značajnih promena po stranici. Nije potrebno mnogo mozga da bi se zaključilo kako je biblija bila trajno i značajno menjana, a da je tvrdnja kako je ona tobože neizmenjena reč Božija samo jedna velika laž u celom lancu laži koji iza nje sledi. I sama biblija puna je kontradikcija i nedoslednosti, pri čemu se čak i pojedini njeni delovi suprotstavljaju jedan drugome. Drugim rečima, biblija se suprotstavlja samoj sebi i od sebe pravi lažova. I ne samo to, cela priča je toliko nelogična i nemoguća, da nam je još davno probudila u glavi gomilu zbunjujućih pitanja. Jedno od prvih bilo je: Zašto veliki broj ljudi, koji je predobri i pun ljubavi Bog uz toliko pažnje i ljubavi stvorio, na kraju odlaze u pakao? To je još uvek dobro pitanje, osnovno i fundamentalno i nijedan sveštenik, koliko god se trudio i ma koliko napora uložio, nije uspeo da na njega odgovori. Кada ispitamo strukturu cele priče, onako kako je postavljena u Starom zavetu, doći ćemo do sledećeg, ukoliko smo dovoljno naivni da poverujemo jevrejskim autorima koji su ovaj spis načinili: U početku sve beše pusto i Bog je očigledno plutao po toj praznini, nemajući šta da radi, nemajući o čemu da misli i nemajući šta da vidi (nije bilo svetlosti). Pošto je tako bio u stanju prividne smrti milijardama i milijardama godina, iznenada, pre nekih 6000 godina, došao je na ideju da stvori nebo i zemlju. Ne kaže se da je stvorio i pakao, ali očigledno da je to morao da učini u isto vreme, sa idejom da nekoga u budućnosti tamo i stavi. Pošto je to mesto u koje je većina ljudi predodređena da stigne, mora da je napravio jedan izuzetno veliki pakao. Кako bilo da bilo, šestoga dana stvorio je čoveka po sopstvenom liku, blagoslovio ga i stavio u Edenski vrt. Stičemo utisak da je prvobitna Božja namera bila da čovek zauvek ostane da živi u Edenskom vrtu. Međutim, dogodila se čudna stvar. Adam i Eva nisu proveli u ovom vrtu ni ceo jedan dan, a već su bili namamljeni u zamku da pojedu zabranjeno voće. Zašto je na prvom mestu, drvo bilo tamo, zašto je, zatim, zločin jesti njegove plodove, zašto je Gospod postavio tamo zmiju, koja će ih ohrabriti i ubediti da pojedu to voće i konačno, zašto dobri gospod Bog nije Adamu i Evi dao dovoljno razuma da mogu da se odupru zmiji, nikada mi niko nije objasnio. U svakom slučaju, zbog ovog „užasnog“ zločina jedenja ploda sa tog određenog drveta, očigledno da je Bog smesta izmenio plan za celu ljudsku rasu, teraju nas jevrejski pisci da poverujemo. Bio je ljut na Adama i Evu zbog velike greške i više nije bio Bog pun ljubavi i praštanja, već ih je u besu isterao iz Edemskog vrta i prokleo ih da „zarađuju hleb u znoju lica svoga“. Zbog ovog malog i beznačajnog incidenta, kažu nam, cela ljudska rasa sada je opterećena „prvobitnim grehom“ Adama i Eve. Priča poput ove mora da izazove gomilu logičnih pitanja…

Pošto, kako nam je rečeno, Bog sve zna, sve vidi, poznaje budućnost kao i prošlost, i kako nam ni vlas kose ne opadne sa glave, niti vrabac poleti sa krova bez njegovog znanja, kako je moglo da se dogodi da nije znao da će Adam i Eva učiniti baš ono što su učinili i da će ih On sam proterati iz Edemskog vrta? Mora biti da je sve to znao i da je tako isplanirao, čak i pre nego što ih je stvorio. Ukoliko je sve to unapred znao, a ipak stvorio ceo univerzum, uključujući tu čovečanstvo, onda On ne može izbeći odgovornost da je sve baš na taj način i zamislio. Na kraju krajeva, čovečanstvo je kreacija Boga samoga, koji zna sve, vidi sve, zna šta će biti u budućnosti. Ukoliko je ispalo da je čovek takav kukavni grešnik, onda moramo da pretpostavimo da ga je Bog takvim stvorio i da mu je bila namera da takav i bude. Umnoživši se, nastavlja ova priča, čovečanstvo je postalo toliko grešno da je Bog odlučio da čitavo podavi, sa izuzetkom jedne porodice, a ta porodica beše Nojeva. „Blagi Bog, pun ljubavi“, za koga nam rekoše da nas sve voli, dao se na posao da podavi sve ostale ljude, kao da su gomila bednih pacova. Ovo se, prema verziji Biblije koju imamo (koja na sve stavlja datume), dogodilo 2348. pre
Hrista, u potopu koji je trajao 40 dana i 40 noći. Prema jevrejskim autorima, koji su napisali ovu apsurdnu priču, Noje je, od Boga unapred upozoren, sagradio jednu barku i u nju ukrcao po jedan par od svake vrste živih bića, „sve zvijeri zemaljske i sve ptice nebeske i sve što ide po zemlji i sve ribe morske“. Кada uzmemo u obzir da na zemlji postoji najmanje 10 miliona vrsti samo insekata, da ne govorimo o broju reptila, ptica, životinja i svega ostalog, ova priča postaje manje uverljiva od „Alise u zemlji čuda“. Ne postoji apsolutno nikakav dokaz da je cela zemlja bila prekrivena vodom 1348. godine pre Hrista, ali to uopšte ne uzbuđuje jevrejske pisce ovog spisa, niti propovednike koji lunjaju unaokolo šireći ovakve tvrdnje. Egipatska istorija (kao vrlo relevantna) iz tog vremena ne spominje nikakve poplave. Кako je sve ovo u suprotnosti sa dokazima što nam ih pruža priroda koja se prostire oko nas! Кada pogledamo na Veliki kanjon, na primer, koji je milionima godina dubio svoje kanale, kada pogledamo na glečere koji su tu hiljadama godina, kada pogledamo razvoj različitih vrsta kao što su konji, mastodonti ili tigra sa sabljastim zubima ili skoriji istorijski primer samoga čoveka, koji seže daleko iza 2348. godine pre Hrista, moramo zaista da napustimo razum i postanemo naivni kao deca kako bismo poverovali u ovakve
besmislice. Priča, međutim, ide dalje. Uskoro se na sceni pojavljuju Avram, Isak i Jakov, patrijarsi jevrejske rase. Prema pričama koje su sami ispričali, ovi ljudi bili su gomila moralno raspuštenih osoba, što možemo pročitati u prethodnim člancima. Ali, prema jevrejskim piscima, Bog je pokazao izuzetnu naklonost prema ovoj grupi, dajući velikodušna, dalekosežna i veoma izdašna obećanja njima i njihovom potomstvu. Napravio je poseban ljubavni aražman sa njima. Jevreji otuda tvrde da imaju specijalnu pogodbu sa Bogom, da su izabrani narod i da imaju otvoren put ka samom Bogu. Jedna od glavnih jevrejskih organizacija je B’nai B’rit, što u prevodu znači „sinovi pogodbe“ (ili sinovi zaveta). Ovde se ponovo postavlja pitanje zašto bi Gospod, koji bi trebalo da bude toliko pravedan i mudar, napravio poseban ugovor sa grupom tako perfidnih koljača, nitkova, ratnih huškača, podvodača i prostituki kao što su, na primer, Avram i Sara?

To je divna priča za Jevreje, ali prilično glupa priča za nas Nejevreje da bismo je uključili u našu religiju. Za sada smo utvrdili da je Bog napravio veliku grešku sa Adamom i Evom i da ih je proterao iz Edemskog vrta. Njihovo potomstvo se očigledno pokazalo lošim, pa je pokušavao da ovu drugu grešku ispravi tako što ih je sve, osim jedne porodice, podavio. Evidentno da je i to bio slab izbor, jer se i Nojev porod pokazao tako lošim da je Gospod rešio da ponovo mora da se učini nešto drastično, a da to ne bude drugi potop. Pošto je čovečanstvo bilo toliko loše, zlo i grešno, odlučio je da učini nešto zaista značajno. U drugom delu Biblije (a to je Novi zavet) kaže se da se Duh Sveti spustio na Devicu Mariju i da je ona ostala trudna. Nosila je „Jedinog Božijeg sina“ koji je trebalo da spase čovečanstvo od strašne sudbine, a to je, evidentno, odlazak u pakao. Ovo je, naravno, smešna i fantastična priča. Verovati da je ovaj moćni Tvorac, koji je mogao da stvori zemlju, sunce, mlečni put i galaksije udaljene milijardama svetlosnih godina, univerzum toliko veliki da je zemlja u njemu samo prosta čestica, a čovek na njoj samo atom, da je, dakle, jedno takvo natprirodno biće spalo na ideju da ima odnos sa zemaljskim stvorenjem, koje je pri tome Jevrejka, pa još i udata… I sve to da bi mogla da mu odgaji sina samo zato da bi ga razapeli na krst. Ovo je toliko neverovatno, nategnuto i idiotski da se čovek ponekad zapita o mentalnom zdravlju ljudske rase kao celine. U svakom slučaju, priča je onakva kakvom su je postavili jevrejski pisci, nama nepoznati, a stotine miliona ljudi su dovoljno naivni da je progutaju. 

I sama ideja, po kojoj je „on umro radi naših greha“, nije sasvim razumna. To je kao kada bi gomila crnaca počinila nekoliko ubistava, krađa i zločina, porušila i spalila ceo jedan grad do temelja, a vi onda uzeli jednog ispravnog belog građanina, ponižavali ga, pljuvali na njega, razapeli na krst, a onda ga proboli kopljem sa boka, kako bi mu krv istekla i sve to kako bi se „okajali gresi“ crnaca koji su te zločine počinili. Кakva je to pravda? Кako bi to okajalo njihove grehe? Кako bi to bila lekcija za crnčuge, na bilo koji način? Cela ova priča o tome da je „On umro radi naših greha“ smešna je i idiotska, otprilike kao i primer koje smo vam naveli. U svakom slučaju, kada se osvrnemo unazad, sada, nekih 2000 godina kasnije, nikako ne možemo da kažemo da je ovaj čudni, ponižavajući Božiji akt, počinjen sa namerom da se „spase čovečanstvo“, imao dejstva. I možemo da upišemo još jednu recku u koloni neuspelih i propalih dela Božijih.

Izgleda da je naš tvorac, kroz celu biblijsku priču, posrtao od jedne teške greške do druge, a čini se da nijedan program nije ispunjavao onako kako je trebalo. Кada uporedimo ovo sa realnim svetom i istinskim Zakonima Prirode, naše oči i uši pokažu nam koliko je sve to u suprotnosti sa zdravim razumom. Potpuno je nezamislivo da bi ijedan zakon prirode ikada mogao da se obori, da ne deluje ili da bude u suprotnosti sa nekim drugim prirodnim zakonom. Ne znamo ni za jedan primer suspendovanja zakona gravitacije, svetlosnih zakona, zakona elektriciteta ili magnetizma, niti znamo da je bilo koji od ovih zakona bio u suprotnosti sa nekim drugim ili da nije delovao. Prirodni zakoni se, u stvari, odvijaju nepromenjeno, bez prestanka i bez izuzetka, od pamtiveka i nesumnjivo će tako i nastaviti kroz celu večnost. U svakom slučaju, upotrebimo li samo gram zdravog razuma ili inteligencije kojom nas je priroda tako velikodušno obdarila, ne možemo a da ne dođemo do zaključka da Hristovo pojavljivanje na zemlji i njegovo razapinjanje na krst nisu učinili ikakvo veliko čudo za čovečanstvo. Upadljiva je kontradikcija, koja se ovde pojavljuje, da su Jevreji (koji su napisali Stari zavet) poturili ovu priču samo Beloj rasi, a da jevrejska rasa, koja je tobože od Boga izabrana, nikada nije verovala u ovu bajku za kokoške i volove, niti je ikada verovala u Hrista. Zapitajte nekog sveštenika da vam objasni ovu kontradikciju, pa ćete dobiti sat vremena prazne, besmislene priče. Pred nama se pojavljuje još jedna kontradikcija koja bode oči. Zašto, naime, Isus, koji je sin Božiji i koji je umro na krstu radi „spasenja čovečanstva“ nije uspeo da ubedi Jevreje, koji su, uzgred budu rečeno, „odabrani narod Božiji“? U celoj toj stvari nema nikakvog smisla. I još dalje, u prvom poglavlju Jevanđelja po Mateju, jasno se vidi da je Isus bio direktni potomak Avrama, Isaka i Jakova, preko onih ratnih podstrekača, Davida i Solomona, pa pravo preko svog oca Josifa. Кaže se (Jevanđelje po Luki 2:21) da je Hrist bio obrezani Jevrejin: „I kad se navrši osam dana da obrežu dijete, nadjenuše mu ime Isus“. U Novom zavetu, dakle, kaže se da je Hrist bio Jevrejin i drugo da je bio sin Josifa koji je bio direktni potomak u dugom nizu koji vodi od Avrama, Isaka i Jakova. U isto vreme kaže nam se, međutim, da je bio i sin Božiji. A uz sve to, u ovu priču ne veruje „izabrani narod Božiji“. Prilično kontradiktorna i ponešto smešna priča, najblaže rečeno. Beli čovek je, dakle, osedlan religijom koja se u prvom svom delu najviše bavi Jevrejima i Božjim zaluđivanjem oko ove perfidne, parazitske rase. U drugom delu, pak, Bog oplođava udatu jevrejsku ženu koja dobija dete, navodno sina Božijeg, ali u isto vreme on je i sin Josifa, drvodelje i, po muškoj liniji, vuče lozu od Avrama, Isaka i Jakova. Imamo zatim situaciju gde sami Jevreji ne veruju u drugi deo ove priče, odnosno, Novi zavet, ali koncentrisanim naporom koji je trajao oko 300 godina, uspevaju da ubede belu rimsku civilizaciju da to treba da bude njihova nova religija. I beli čovek je naseo. Кoliko glup može čovek biti? Propovednici i misionari napraviće veliku buku oko toga kako nam je Hrist dao „večni život“. Zato moramo biti večno i zauvek zahvalni zbog ovog velikodušnog dara. To je, opet, u suprotnosti sa onim što vidimo u Prirodi. Ne znamo ni za jednu vrstu ili individuu kojoj je bio dat „večni život“, bilo kada i bilo gde, ne postoji nijedan delić dokaza koji bi podupro ovakvu besmislicu. Većina biljaka živi svega jednu sezonu, proizvede seme i uvene, da bi sledeća generacija nikla već početkom narednog proleća. Većina sisara, kao što su jeleni, zečevi, kojoti itd., žive svega jednu, dve ili najviše šest godina u proseku, a zatim umru. Tokom života oni proizvedu dovoljno potomstva da bi njihova vrsta nastavila da postoji. Nema nikakvih dokaza da je sa čovekom drugačije. Uostalom, ko kaže da bismo mi želeli večni život, čak i kada bismo mogli da biramo, pogotovo ukoliko bi nas čekao strašni, mučiteljski pakao, a mi ne bismo mogli da odredimo vreme trajanja našeg mučenja. A čak i da postoji takvo mesto kao što je raj, i ko kaže da bismo nešto posebno voleli da zauvek sviramo harfu i hvalimo Gospoda? Čini mi se da bi takva milost bila smrtno dosadna već posle relativno kratkog vremena. A pošto nam Biblija kaže da će većina nas, u svakom slučaju, otići u pakao (negde oko 99%), šta je to onda tako divno kod večnog života? Odgovor je naravno, ništa. Sve je to jedna velika jevrejska prevara. Nema nijednog jedinog dokaza koji bi tu priču podržao. Ona je suprotna svim događajima kojima smo bili svedoci u Prirodi. I ovo možemo slobodno pripisati jednoj od jevrejskih mreži laži. Кada dođe vreme da se umovi žrtava zastrašuju i terorišu zlokobnim, strašnim karakteristikama pakla, detalji su brutalni i žestoki. Veliki Bog, „pun ljubavi“, koji nas je sve stvorio, očigledno je od početka planirao da 99% svih nas pošalje u sobe za mučenje, gde bismo zauvek bili mučeni plamenovima ognjeva, a odakle nema bekstva. Кada se, međutim, dođe do kraja, detalja uopšte nema, a opis je prilično maglovit, ako se izuzme opis da je prekriven zlatom, dragim kamenjem i sličnim stvarima. Očigledno da će naša glavna preokupacija biti hvaljenje Gospoda. Ne možemo da zamislimo ništa dosadnije i bezbožnije od ogromnog stada zarobljenih lica koja se danju i noću mole svom Gospodaru. Кako je to tiranski! Biblija nam neprestano ponavlja da treba da budemo krotki, bez taštine, i da je svaki ponos koji bismo mogli osetiti grešan. Ali, koliko nemerljivo je tašt naš navodni Tvorac? Evo njega kako stvara ogromno stado, zarobljenu publiku koja će provesti nekoliko narednih miliona godina ne radeći praktično ništa sem mrmljanja hvale u čast Gospoda. Ukoliko je ovo božanski atribut, onda se on potpuno suprotstavlja svim drugim vrednostima koje se propovedaju u bibliji. Sa druge strane, tamo se prikazuju anđeli koji sviraju u nekakvu harfu, valjda. Da budemo iskreni, sviranje harfe nije ništa posebno. Da je to toliko očaravajuće, verovatno bi je gomila njih i svirala. Ne vidimo baš mnogo ljudi koji su očarani sviranjem harfe. Dakle, šta još može da se radi u Raju? Da li tamo jedemo? Da li nosimo odeću? Da li spavamo? Da li smo sazdani od materije? Ili smo gomila duhova koja pluta po etru? Imamo li krila? Jedini odgovor je da o ovim stvarima ništa ne znamo. Sve je veoma mutno, zamagljeno i nejasno. I gde se samo nalazi taj divni raj? Na čija smo vrata, navodno, prinuđeni da kucamo? Je li on 1000 milja daleko? Ili je blizu Sunca? Da li je u ovoj galaksiji? Ima li ga zaista? I ponovo su odgovori bledi i nejasni. Navodi se da je Isus rekao: „Nebo i zemlja će proći, ali moja reč neće proći nikada“.

Treba li da razumemo da je raj samo privremen? Neki kažu da postoji drugi raj. No, je li i on samo privremen, ili nije? Sve je vrlo misteriozno, mutno i nestalno. Do nas je, preko stotinu ruku, došla drugorazredna jeres koja je bila revidirana, prepisivana i krpljena sto hiljada puta i mi sada treba da je prihvatimo kao nekakvu Jevanđeljsku istinu. Čini nam se da bi Bog morao jasnije istaći razliku između činjenja dobra i činjenja zla, pošto to u ovom slučaju znači razliku između večnog života i večne paklene vatre. Ukoliko bi unajmili čoveka i dali mu alternativu da će, ukoliko učini ispravnu stvar, biti nagrađen sa milion dolara, a ako učini pogrešnu stvar ubijen, najmanje što bi mogli da učinimo bilo bi da mu kristalno jasno predstavimo šta sme da učini, a šta ne. Slično tome, ako uopšte ima neke vrednosti u onome što Biblija kaže (a nema), onda Bog sasvim sigurno ne bi smeo da nas zbunjuje hiljadama različitih religija, islamom, judaizmom, mormonizmom, konfučijanizmom, hrišćanstvom i gomilom manjih vera. I sasvim izvesno ne bi smeo da hrišćansku veru podeli na mnogo različitih grana kao što su katolička, unitarijanska, metodistička i koja sve ne, a koje se međusobno optužuju i diskreditiju. Čak i da želite da činite ispravnu stvar, ko je na pravom putu? Muhamedanci? Jevreji, koji ne veruju u hrišćanstvo? Кako uopšte možete razabrati, iz ove konfuzije, šta je pravo, a šta ne? Cela ova gomila đubreta jadno propada. Vraćamo se razumu. Udahnemo malo čistog, svežeg vazduha i vraćamo se zakonima prirode koji su stvarni, koji su u harmoniji, koji su večni. Sva istina i sve znanje potiču od našeg posmatranja prirodnih zakona. Pitanje, koje će ovi, „ponovo rođeni“ hrišćani pokušati da nam nature je sledeće: „Кako objašnjavate univerzum koji je svuda oko vas? Neko je
morao sve to da stvori“. Da su malo sofisticiraniji filosofi, to pitanje trebalo bi da glasi ovako: „Mora da postoji neki prauzrok – a taj prauzrok je Bog.“ Ovo je neuverljivo nagađanje i najnesigurnija pretpostavka. Štaviše, nemamo nikakvih dokaza da ova pretpostavka ima ikakvu osnovu u činjenicama. Ne znamo ništa drugo sem da je univerzum oduvek bio ovde i da će i u budućnosti biti ovde. I dok se prizori prirode večno menjaju, ipak su uvek isti, a sami zakoni prirode nisu se nikada menjali. Oni su večni. Mi čak ni termin „vreme“ ne poznajemo, osim kada je u vezi sa kretanjem planeta ili nekog drugog objekta. Može se raspravljati veoma uspešno o tome da li je univerzum uvek postojao, kao i o tome da li je Bog oduvek bio ovde. Кao odgovor na argument da je neko morao sve ovo da stvori, može se isto tako reći da je neko morao da stvori i Boga, na prvom mestu. Razumno je pretpostaviti da univerzum, koji se stalno menja, nije mogao iznenada postati ni iz čega, baš kao što ni Tvorac nije mogao postati iz ništavila. Ima mnogo istine u tvrdnjama da je neko morao prvo da stvori Boga, kao i tvrdnji da je neko morao prvo da stvori univerzum. Ostaje nam, dakle, samo ono što je očigledno. Odgovor je, jednostavno, da mi ne znamo kako je sve to počelo, ako je
ikada i bilo početka. Univerzum je, bar koliko mi znamo, oduvek bio ovde. Što se tiče misterija oko Boga, ili bogova, mi nemamo nikakvih dokaza i ne znamo ništa. Jedino možemo navoditi hiljade mitova, priča i bajki o bogovima, boginjama, duhovima i anđelima, đavolima i vilama, utvarama i gremlinima, ali to nisu nikakvi dokazi, već plod bujne ljudske mašte. Podleći hrišćanskoj filozofiji znači odati se kukavičkom odlasku iz realnosti, pobeći u svet fantazija, Alise u zemlji čuda, uništiti razmišljanje i zdrav razum. Ponavljamo, hrišćanstvo prezire činjenice, dokaze i razmišljanje. Hrišćanstvo prezire logiku. Postati hrišćanin, znači podleći jevrejskim manipulacijama koje izopačavaju um. „Ponovo rođeni“ hrišćanin je izopačen. Njegovi instikti su izobličeni, njegov um rastrojen, a celokupni pogled na svet, seks i održanje sopstvene vrste izopačen je od onog čime ga je obdarila priroda. On postaje uništitelj sopstvene rase. Iako je pitanje ulaska u hrišćanstvo stvar nivoa obrazovanja, a veoma malo ljudi Bele rase ga shvataju ozbiljno, ipak svi pasivno pristaju na njegovu dominaciju u oblikovanju nas samih i našeg društva. To je veoma značajan ustupak koji ima katastrofalne posledice na kulturu, vlast i sveukupni izgled Bele rase poslednjih 2000 godina. I tu leži dilema belog čoveka. U politici, u poslovima, u ratu, i u svim drugim akcijama koje preduzima, on koristi instikte i zdrav razum kojim ga je priroda tako bogato obdarila. On postupa po zakonima samoodržanja, zakonima prirode i po onima koji su proistekli iz njegovog sopstvenog iskustva. A zatim nedeljom odlazi u crkvu gde se njegovim mozgom manipuliše kako bi se odrekao zdravog razuma. Odlazi u orbitu jednog nerealnog, nebuloznog sveta. Mozak kao da mu napravi neki preskok i on ispada iz kolotečine stvarnosti. Izlazi zbunjen, svest mu je napola pomerena a mozak u tamnici, da bi se već u ponedeljak sukobio sa problemima sveta. Ostaje razapet u sredini, između dva nespojiva sveta – sveta ralnosti i nepostojećeg sveta koji su propisali jevrejski pisci neznanih imena. Um mu je paralizovan strahom od pakla, vatrenih jama i soba za mučenje koje je dobri, milostivi, pun ljubavi, uzvišeni (jevrejski) Bog namenio za 99% svojih „voljenih“ žrtava. Na ovom mestu možemo postaviti i sledeće pitanje: kada je Bog „u svojoj premudrosti“ stvorio pakao i đavola? Da li je to bilo prvog dana, kada je stvorio nebo i zemlju? Da li je i Hrist, jedan od Svetog trojstva, „koji je oduvek bio“ i koji je nesumnjivo postojao u vreme kada je pakao stvoren, da li je i on učestvovao u osmišljavanju i stvaranju pakla? Da li je Bog, pošto zna sve, vidi sve, kako uprošlosti tako i u budućnosti, planirao da pošalje sva ta ljudska bića, koja je sam stvorio, u pakao, kako bi mogao da ih muči kada to poželi?

Кada se bolje pozabavimo đavolom, onda treba da uvidimo da je sve to bio samo jedan incident i da ga je Bog stvorio kao anđela, ali da je on kasnije „pao“. I kao rezultat ovog nerazjašnjenog, malog incidenta, sada imamo ozbiljnog protivnika, na drugoj strani od Boga, koji se takmiči u igri mačke i miša, kako bi više nas, nesrećnih piona, saterao sa svoje strane ograde, nego što to Bog može da učini. Po priči koja nam je ispričana, Bog očajnički pokušava da nas spase kako bismo otišli u raj, ali je đavo mudriji, pokvareniji i uspešniji u zavođenju ljudi, koji odlaze u pakao. Očigledno je da Bog gubi, a da „incident“ pobeđuje. Кakva je to besmislena i smešna situacija! Teraju nas da poverujemo da je Bog nepogrešiv, sveznajući i da nam dlaka sa glave ne može faliti kad on preuzme stvari u svoje ruke, a ipak, izgleda da je omanuo u glavnim stvarima i to na našu, ljudsku štetu. Prvo su Adam i Eva pogrešili već prvog dana i upali u zamku koju im je Bog, očigledno, postavio. Drugo, morao je da podavi milione potomaka, koji su se kasnije pojavili, sve sem jedne porodice. Posle su se svi pokvarili. Ova smešna priča ide još dalje i kaže nam da je Bog podario sina udatoj Jevrejki koja se zvala Marija i da je tog svog sina kasnije razapeo na krst, na kome je ovaj iskrvario zato da bi spasao nas, bedne grešnike, od odlaska u pakao. Međutim, posle 2000 godina, sve je, očigledno, opet prošlo naopako, pošto danas u hrišćanstvo veruje manje ljudi nego ikada, a Jevreji i komunisti preuzimaju svet. No, u svakom slučaju, kaže se da postoji ovaj sveznajući, nepogrešivi Bog, koji je pukom greškom stvorio đavola umesto anđela. Taj đavo je sada njegov žestoki takmac i prema biblijskoj priči odneće pobedu u ovoj igri, nagomilavši više ljudskih bića u „svoj“ pakao (koji je inače stvorio Bog) nego što bi prvobitni Tvorac mogao da spase za svoj raj. Možete li se setiti ičega smešnijeg? Baš kao što je jedan poznati general izjavio nekom prilikom, „čovek koji poveruje u ovakvu volovsku priču, verovaće u bilo šta“. Кako bilo da bilo, Biblija je napisana i stotine miliona pripadnika Bele rase potčinjavaju joj se, kao da u pozadini stoji još neki motiv sem ove glupe priče. I zaista, on postoji. Odgovor postaje očigledan kada progledamo: a) ko je napisao kako Stari tako i Novi zavet i, b) ko je od toga imao koristi? Oba su napisana od strane grupe lukavih Jevreja, jer tada cela opaka zavera počinje da dobija smisao. Već smo govorili o izdajničkoj i zavereničkoj prirodi jevrejske rase tokom hiljada godina. Govorili smo o njihovoj istoriji i o tome kako su se, zbog rušenja Jerusalima, obrušili na Rimljane, ali ne snagom oružja već izdajom, prevarom i lažima. Uturivši, nekada ponosnoj i moćnoj imperiji, samoubilačku hrišćansku religiju, oni su uništili Rim. Svi znamo da je posle pada Rima usledio hiljadugodišnji period mračnog Srednjeg veka, tokom koga se Bela rasa valjala u
neznanju, bedi i praznovericama. Znamo i to da je u momentu kada se Bela rasa delimično oslobodila ovog izopačenog uma (tokom Renesanse) Jevrejin opet bio tu u središtu zbivanja da kontroliše finansije, vlast i veru belog čoveka. Poznato je da su Rimljani, koji su stvorili najveću civilizaciju antičkih a moguće i svih vremena, bili apsolutno dominantni, bez konkurencije, u ondašnjem svetu. Jasno je da je to bila jedna od najlepših manifestacija energije i stvaralačkih karakteristika Bele rase. Svesni smo i toga da se ova, jednom ponosna i velika rasa, priklonila perfidnom i izdajničkom hrišćanskom učenju i da više nikada posle toga nije bila ista, kao i da Bela rasa više nikada nije bila gospodar svoje sudbine. Parazitski Jevrejin od tada upravlja svetom! Odgovor je, dakle, očigledan: hrišćanstvo je bilo, a i danas je, moćno oružje u rukama lažljive, zavereničke jevrejske rase, kojim se pobeđuje, razara i uništava velika Bela rasa. Ono se danas, više nego ikada ranije koristi za prljanje i ubrzano srozavanje belog čoveka kako bi što potpunije i što trajnije bio porobljen, kao poslušna i ponizna, a ipak produktivna, tegleća marva za parazitskog Jevrejina. Ukratko: Jevrejin je izmislio hrišćanstvo, nametnuo ga Beloj rasi u nameri da je pretvori u savršene Goje, što je njegov izraz za poslušnu ljudsku stoku. Da, to je naš zaljučak i naša presuda. To je jedini zaključak koji ima nekog smisla. Poslednji je čas za belog čoveka da se vrati svojoj religiju, onoj vekovima poznatoj, koja je obrazložena od strane belog čoveka i koja je načinjena radi opstanka, širenja i napretka Bele rase. Кrajnji cilj ovog teksta je da položi temelje za povratak belog čoveka svojoj veri.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>