NOVI ZAVET

Stari zavet bio je zamišljen da ujedini jevrejsku rasu i da im pruži veru koja će im zbiti redove. Njagov cilj bio je da pruži ujedinjenu solidarnost, kakva nikada, ni pre ni posle, nije postignuta, kao i da im pruži cilj, pravac i program za osvajanje i pljačkanje ostatka sveta. Vrlo rano u svojoj istoriji Jevreji su shvatili jednu zapanjujuću činjenicu o ljudskoj prirodi. Otkrili su koliko začuđujuće moćno oružje predstavlja religija, kako u napadu tako i u odbani, građenju i u razgrađivanju. Veštom upotrebom i manipulacijama religijama, ne samo da su opstali, nego su i napredovali, izgradili solidarnost rase koju niko drugi nije postigao, uništili sve neprijatelje (a svi drugi narodi su njihovi neprijatelji), iako su ti neprijatelji možda i sto puta moćniji od
njih samih. Sve ovo postigli su fantastično veštim korišćenjem religije. Кrajnje je vreme da mi, Bela rasa,
takođe, zgrabimo ovo moćno oružje u svoje ruke, radi sopstvenog dobra.

I dok je judaizam bio stvoren da ujedini Jevreje u čvrstu zajednicu, hrišćanstvo takođe jevrejska kreacija, sa druge strane, bilo je zamišljeno da učini upravo suprotno jevrejskim neprijateljima – da ih podeli, zbuni i uništi. Novi zavet su, takođe, napisali Jevreji – on se vrti oko ličnosti Isusa Hrista, za koga su već u prvom poglavlju Novog zaveta (Jevanđelje po Mateju, 1) kaže da je direktni potomak Avrama, Isaka, Jakova, preko Davida i preko Josifa i Marije i gde se veliki naglasak stavlja na to da je on čistokrvni Jevrejin. U Jevanđelju po Luki, 2:21, kaže se da je Hrist bio obrezani Jevrejin. Hrišćanstvo nije napravljeno za Jevreje, već je zamišljeno da uništi Belu rasu, silu toga vremena – Rimljane i Belu rasu uopšte. Nije bilo zamišljeno da ujedinjava i učvršćuje, što je Stari zavet uradio sa Jevrejima, već je napravljeno da deli, zbunjuje i uništava Belu rasu. Zbog toga stavljamo Novi zavet kao drugu po redu knjigu od
velike važnosti, najveće važnosti, koju su napisali Jevreji po njihovom programu u cilju uništenja Bele rase. Nije samo Hrist bio obrezani Jevrejin, već su to bili i Mateja, Marko, Jovan, Petar i svi ostali takozvani apostoli, sa mogućim izuzetkom Luke. No, i Luka je stalno išao sa Pavlom, koji je bio Jevrejin i koji je navodno napisao praktično pola Novog zaveta, tako da je potpuno bio pod njegovim uticajem. Dakle, nezavisno sa koje strane mu priđemo, Novi zavet su napisali Jevreji i on je njihovo delo. Poklonicima hrišćanstva se
stalno i iznova hiljadu godina ponavlja da su Novi zavet i njegov govornik Isus Hrist, doneli svetu „blage vesti“. Slušamo kako su doneli „mir na zemlji, dobru volju svim ljudima“. To glasnogovornici hrišćanstva,  znani kao propovednici, pastori, sveštenici, popovi, itd., neprestano iznova ponavljaju, govore i slogane, tako da poklonici postaju prosto hipnotisani njome i uzimaju je zdravo za gotovo. Problem mnogih ljudi koji ispovedaju hrišćanstvo jeste taj što se nikada nisu potrudili da zaista pročitaju Novi zavet, za koga tvrde da su mu posvećeni. Oni koji su ga pročitali površno ili delimično, nisu uspeli da spoje sve kockice i vide o čemu se radi. Dok predano kopaju i lutaju po lavirintu nemogućih kontradikcija i besmislenih opštosti, ni ne sanjaju da je svrha ove knjige da zbuni, podeli i demorališe Belu rasu. Međutim, ne bi trebalo da bude teško
razumeti Jevanđelje po Luki, 12:51 do 12:53, gde Hrist doslovce kaže: „Mislite li da sam došao da mir dam na
zemlji? Ne, kažem vam, nego razjedinjenje. Jer od sada će petoro u jednoj kući biti razjedinjeni: troje protiv dvoje, i dvoje protiv troje. Odijeliće se otac od sina i sin od oca, mati od kćeri i kći od matere; biće svekrva protiv snahe i snaha protiv svekrve svoje.“ Da li ovo zvuči kao mir na zemlji i dobra volja svim ljudima? Ako pitate vašeg propovednika da vam to objasni, on će vam sat vremena govoriti dvosmisleno, a kada odete od njega bićete toliko smeteni da ćete pomisliti da on verovatno ima odgovor, mada ga vi ne razumete. Činjenica je da on nema nikakav odgovor. Činjenica je da ovaj odlomak izražava nameru i cilj Novog zaveta jasnije od bilo kog drugog navoda. Moramo da zapamtimo da je Novi zavet osnova hrišćanstva, a da se hrišćanstvo rascvetalo
samo među narodima Bele rase. Njeaga su, naravno, Jevreji odbacili, odbacuju ga i dve hiljade godina kasnije. (i to uprkos činjenici da su Hrist i njegovi učenici bili u potpunosti jevrejska grupa, kako nam saopštava Novi zavet). Ali, kako to Novi zavet uspeva da podeli i rascepi porodicu, pojedince, naciju, pa i samu Belu rasu? To je najjasnije izrečeno u Besjedi na gori, koju svako može da pročita u 5. 6. i 7. poglavlju Jevanđelja po Mateju. Većina samoubilačkih saveta i učenja koji su dati belim ljudima nalaze se u ovim kratkim poglavljima, ali ne sva. Još mnogo razornih saveta i filosofije, koja je srušila Rimsku imperiju, nalaze se mestimično po ostalim poglavljima Jevanđelja po Mateju, Marku i Jovanu. Veliki deo takozvanog „novog učenja“ neprestano se ponavlja kroz ceo Novi zavet, ali posebno u Jevanđeljima. Crkva ova četiri jevanđelja smatra ugaonim
kamenovima hrišćanske vere. Ali, pre nego što uđemo u samoubilačka učenja utkana u Besjedi na gori, želim da
jednom zauvek pobijem lažljivu tvrdnju da je hrišćanstvo donelo „dobre vesti“ ili „blage vesti“. Naprotiv, to je učenje i filozofija mraka i propasti. Nesumnjivo najteža optužba koja se može podići protiv hrišćanstva je ta što je ono u umove miliona, možda milijardi ljudi, još u najranijem, nežnom detinjstvu, unelo najopakiji i najstrašniji koncept koji je pokvaren ljudski um mogao da smisli. Govorimo o samoj ideji Pakla. Ovakav gnusni koncept mogao je da pokulja samo iz najvećih dubina izopačenog, kolektivnog, jevrejskog uma. Možete li da zamislite pokvareniju, izopačeniju ideju, puniju mržnje, od slanja ljudi u zatočeništvo, gde im se potpaljuje vatra i oni gore zauvek i za svagda, kroz celu večnost, pa im se čak nedozvoljava ni milost smrti? Svakako da ne bi želeli da se vašim unucima zagade mozgovi jednom ovako gnusnom i jezivom idejom. Nikada u ljudskoj istoriji
nije smišljen odvratniji i zverskiji koncept od ideje pakla, koja se nalazi u takozvanim „novim učenjima“ Hrista, koji je tobože donosio mir i ljubav svetu koji ga je čekao. Кada bi neki sadista stalno izvodio ovu vrstu mučenja na životinjama, tj. kada bi ih polako mučio, paleći ih u kavezu, održavajući ih pri tom u životu što je duže moguće, šta biste mislili? Gnev, koji bi se podigao, doveo bi do toga da takva osoba završi obešena na najbližoj banderi. Pa ipak, koliko puta je gori pakao – i da sam Gospod nametne takvo mučenje za celu večnost, i to bićima koja je sam zamislio i stvorio. Кako je to strašno! Кako izopačeno! I to je blagi, „dobri“ Bog koga
treba da obožavamo? Samo je iščašeni, uvrnuti jevrejski um mogao da smisli ovakvu demonsku monstruoznost. I da pomisli da će beli nejevreji biti dovoljno glupi da padnu na takvu izopačenost i njoj uče svoju decu. Znamo kako su okrutni divljaci, kada tokom ratnih pohoda muče svoje zarobljenike. Znamo za indijansku izopačenost da skalpiraju svoje zarobljenike, pošto su ih prethodno mučili dan ili dva. To je zlikovački i necivilizovano, ali je ipak hiljadu puta blaže i milosrdnije od slanja ljudi u pakao, u užarene zatočeničke odaje za mučenje, miliona i milijardi ljudskih duša koje su tobože označene za večnu torturu. A ko je pripremio svaki komad vrelog, usijanog uglja za „vatru koja se nikada ne gasi; gde toplota nikada ne prestaje a plamen večno plamti?“
Pa, naravno, naš „dobri“, uzvišeni, blagi Bog, pun ljubavi, eto ko.

I zbog čega bi naš dobri, blagi Bog sručio ovakvu osvetu na nas? Njagovim razlozima gotovo da nema kraja: možda niste pojeli pravu jabuku, to je bilo zabranjeno voće a niste baš bili sigurni oko toga. Ili možda pošteno razmišljate i dođete do zaključka da to baš nije u skladu sa onim kako se od vas očekuje da mislite i verujete, pa ćete stoga biti poslani u večnu vatru pakla. Ili je možda neko bio žedan, a vi mu niste doneli čašu vode u pravo vreme, te ste zato osuđeni na večno prokletstvo; ili ste odani sledbenik Muhameda, pa niste čuli mnogo o Hristu, dakle, verujete u Muhameda i to će vas izložiti osveti Gospodnjoj; ili ste ponekad, u trenucima
razočaranja, ružili Svetog Duha; to je „smrtni“ greh koji se nikada ne oprašta i sigurno će vas dovesti među večno usijan ugalj. U svakom slučaju, ima hiljade razloga zbog kojih ćete biti zauvek mučeni u vreloj vatri koja se nikada ne gasi i nema gotovo nikakvog načina da to izbegnete. Tako kaže tzv. „dobra knjiga“ (Biblija). Кakve su, dakle, „blage vesti“ i „dobre vesti“ koje je hrišćanstvo donelo svetu? To uopšte nisu „dobre vesti“. One su vesnici propasti. Navodno „dobre vesti“ su da postoji večni pakao u koji ćete gotovo sigurno biti smešteni, ali čak i ako ga izbegnete, nesumnjivo je da će, po zakonu velikih brojeva i procenata, većina vaših rođaka,
braće i sestara, vaše dece, vaših roditelja – većina njih skoro sigurno završiti u paklu. To su „blage vesti“ koje je hrišćanstvo donelo svetu. Ne mogu da smislim išta što bi bilo mračnije i depresivnije od ovakve poruke. Naravno, pouka „dobrih vesti“ je, navodno, da je sada, kada ste saznali da postoji pakao i da gotovo sigurno idete u njega, Hrist došao da zamoli svog Oca, koji je prilično osvetoljubiv i zahteva žrtvu u krvi, da svog sina zakuje za krst i pusti mu krv, a sve to da bi „okajao“ vaše „grehe“. Naravno, dok vam nisu saopštili da ste nevaljac, niski prljavi grešnik, koji stalno čini grehe, vi to niste znali, pa je to još „dobrih vesti“ za vas.
Dakle, celokupna bedna argumentacija o „dobrim vestima“ koje su vam predočene, mogla bi da se svede otprilike na sledeće: donete su vam „dobre vesti“ da postoji strašno mesto zvano pakao, koje čeka na vas posle smrti; da ste
prljavi, bedni „grešnik“, rođen u grehu i da ćete gotovo sigurno otići na to grozno mesto, pripremljeno za vas, gde vrelina ne prestaje a „plamen večno plamti“, da morate potpuno da se promenite i da budete drugačiji od onoga kakvim vas je priroda stvorila i da su svi zdravi instikti koje je priroda u vas usadila radi vašeg samoočuvanja, loši i pogrešni; da morate da budete ponovo rođeni i verujete u Gospoda , šta god to značilo, tako da vas on i njegova „milost“, šta god to značilo, spasu od večnog prokletstva. To su, u najkraćem, „dobre vesti“ koje je hrišćanstvo donelo svetu, u kojima je strah najvažniji činilac – strah od tog groznog, novog monstruma – Pakla – kojim ste sasvim ispunjeni. Najvažnija karakteristika ovog bednog učenja je strašna psihologija straha – tako da oni koji veruju u ovo đubre gotovo polude od straha i spremni su da se pokore i učine gotovo svešto od njih zahtevaju crkveni „pastiri“.

Naravno, ako se, sa druge strane, potpuno potčinite volji crkve, onda postoji i nagrada, nebulozno mesto zvano raj, ali njegov opis ni izdaleka nije tako precizan i dramatičan kao opis pakla. U svakom slučaju, sa ova dva psihološka oružja – sa štapom i šargarepom – sa rajem i paklom – hrišćanstvo je uspelo da osvoji Rimsko carstvo, rasturi ga i pošalje najveću civilizaciju klasične istorije u ambis mračnog Srednjeg veka. Istorija nam pokazuje da su ova psihološka oružja delotvorna i da se Rim raspao na paramparčad. Od dva psihološka oružja, strah – monstruozni strah od pakla – bio je daleko najmoćniji. Pošto je čvrsto uspostavio ova dva koncepta, raja i pakla (a posebno pakla), „novo učenje“ je počelo da naglašava veru – verovanje u ono što ne vidite. Jednostavno rečeno, ovo znači – verujete u ono što vam kažemo, iako za to ne možemo da vam pružimo ni najmanji dokaz. Bez obzira koliko besmisleno učenje bilo, samo ako uspete da naterate ljude da u njega poveruju, ono vredi kao da je istinito, uprkos nedostatku dokaza. Celokupna jevrejska mreža je osvetnički propagirala ovo učenje među Rimljanima. Na nesreću, Rimljani su bili dovoljno glupi da kupe ovu vreću đubreta, praćena učenjima koja su ih zaista iskidala na komade – pri čemu su posebno loši, samoubilački saveti utkani u „Besjedu na gori“. Iako su koncepti nebesa i pakla već pominjani u Starom zavetu, bili su od minornog značaja i svakako nisu bili tako dramatično prikazani i stavljeni u centar kao u Novom zavetu. Jevreji su bili prvenstveno
zainteresovani da savladaju svoje neprijatelje, počine genocid nad svim plemenima i gradovima do kojih mogu da
dođu i da marširaju napred, uz blagoslov njihovog Gospoda, Jehove. Sve to imalo je za cilj da ujedini i oblikuje jevrejsku rasu. Sa Besjedom nagori, u Novom zavetu, međutim, potpuno je druga priča. Tu nalazimo da Hrist širi potpuno nove savete, a ti saveti su takvi, da ćete, ukoliko ih sledite, potpuno uništiti sebe, svoju porodicu i svoju naciju. A to je, dragi naši prijatelji, upravo ono zbog čega je ovo učenje i
napravljeno – ne da uništi Jevreje, koji su imuni na njega, ali ga prenose Beloj rasi, već da uništi njihove neprijatelje – rimsku civilizaciju toga vremena posebno, a Belu rasu uopšte. Кada pomenete Besjedu na gori prosečnom čoveku, on nema ni najmaglovitiju ideju o čemu se tu radi, već misli da je to zbirka divnih idealističkih fraza, koje možda nije lako ispuniti, ali zar ne bi bilo divno kada bi svako zaista tako
postupao? A odgovor je, ne, ne bi bilo divno ako bi svako tako postupao. To bi nas uništilo i uništilo bi našu civilizaciju i našu rasu. Кoncepti sadržani u Besjedi na gori nisu idealistički – oni su očigledno glupi i u potpunoj kontradikciji sa svim zakonima prirode. U kontradikciji sa svim dobrim, zdravim, čistim instiktima koje je priroda utkala u vas, radi vašeg samoodržanja i uopšte, u potpunoj kontradikciji sa
svim razumnim, dobrim zakonima koje je civilizacija izgradila tokom hiljada godina. Sada ćemo ispitati većinu važnih ideja koje su uključene u Besjedi na gori i videti koliko su „divne“, „lepe“ i „idealističke“. Čineći tako, moramo stalno da imamo na umu šta bi se dogodilo ukoliko bi, na primer, jedna grupa, to jest Bela rasa, prihvatila ova pravila igre, a druga grupa, to jest Jevreji ne, već bi se držala večnih zakona prirode, radi
sopstvenog opstanka. Ako gledamo iz ovog ugla, rezultati su katastrofalni po Belu rasu.

U Jevanđelju po Mateju (Mat. 5:3) Hrist kaže: „Blaženi siromašni duhom, jer njihovo je carstvo nebesko“, a u 5.
stihu kaže: „Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju“. Кada su jednom ideje raja i pakla potpuno natopile umove kao da su realne, onda, naravno, svako želi da bude „blažen“. Stoga, ako želite da budete „blaženi“, želite da budete i „siromašni duhom“ i „krotki“. I dok bi takva osoba obično bila seoska luda ili klovn, sada se ona uzdiže na stepen onoga ko će naslediti zemlju i ko će otići u carstvo nebesko i ne samo to, već će, iznad svega, biti „blažen“. Svi znamo šta znače reči „siromašni duhom“ – one označavaju osobu koja je glupa, tupava i neznalice. Reč „krotki“ (što je množina od krotak) nije toliko poznata običnim ljudima, pa ćemo da pogledamo
u Vebsterov rečnik i vidimo kako je on objašnjava. Vebster daje tri varijante: 1) Onaj koji ispoljava strpljenje ili dugo pati; podnosi povredu bez kukanja; blag; 2) Nedostaje mu duha ili hrabrosti; pokoran, ukroćen; 3) Nije nasilan ili jak; nežan, skroman, slab. Onda rečnik daje i sinonim – reč „ponizan“. Evo, dakle, opisa osobe koja je najpoželjnija u očima Božijim. Pošto nismo svi rođeni takvi, tj. glupi, neznalice, tupi, pokorni i krotki, treba da damo sve od sebe da postanemo seoske lude i budale, jer, naravno, svi želimo da budemo blaženi, zar ne? Stalno moramo da imamo na umu da ovo samo Jevrejin govori, šta bi želeo da beli čovek bude. Nije li lakše pokoriti i opljačkati, zlostavljati i porobiti uplašenu i poniznu osobu, nego čvrstu, odvažnu, inteligentnu,  hrabru i agresivnu ličnost koja zna svoja prava i ima dovoljno kuraži da brani svoj život, porodicu, imovinu i zemlju? Ovakav koncept dobrovoljne poniznosti je u potpunoj suprotnosti sa zakonima prirode i predstavlja njihovo izopačenje. Svuda u prirodi preživljavaju snažni, odvažni, brzi i pametni, dok slabi i spori ostaju pored puta. U Mat. 5:12, Hrist kaže: „jer velika je plata vaša na nebesima“, a u Mat. 6:19, „Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gde lopovi potkopavaju i kradu. Nego sabirajte sebi blaga na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu.“ Posledice ovakvih saveta su, naravno, katastrofalne za Belu rasu, ako se setimo da se Jevreji ne obaziru na ovakve idiotske savete i da se oni primenjuju samo na bele nejevreje. Vama je rečeno da je potpuno besmisleno biti snalažljiv i štedljiv i biti graditelj, što su instiktivne karakteristike belog čoveka. Od vas se traži da zaboravite obezbeđivanje vaše porodice, planiranje budućnosti, razvijanje poslova, stvaranje preduzeća ili bilo kog drugog konstruktivnog napora kome biste se prirodno posvetili. Ako ste u prošlosti već napravili „grešku“ i stekli neku imovinu,
brzo to ispravite i rešite je se. Ovo, naravno, izuzetno pogoduje Jevrejinu, koji će biti na prvom mestu, čekajući
da je zgrabi čim je vi budete pustili. I dok Jevrejin osigurava da će dobiti što mu pripada, sada i ovde, on želi da osigura da ćete i vi dobiti vaše sada i ovde, ali tako što ćete paziti šta će biti posle smrti i krotko se povinovati njegovoj pljački na ovoj zemlji, jedinom mestu na kome se zna da je čovek ikada postojao, duhovno ili bilo kako drugačije.

U ovom slučaju, a to se ponavlja kroz celu bibliju, primećujemo da se koriste non sequiter argumenti. „Non
sequiter“ na latinskom znači „ne sledi“. Ovde je, dakle, ključni argument da, navodno, nema vajde od pokušaja da se
napreduje u ovom svetu, ili pokušaja da se nešto uštedi, ili pokušaja da se skupi neko blago, zato što ovde imate dve nepremostive prepreke – rđu i lopove, a na nebu nema ni rđe ni lopova?!? Dakle, zaboravite na izgradnju, štednju, proizvodnju, planiranje budućnosti. Ovo je, svakako, glupi, non sequiter argument. Ako su najgore stvari, o kojima na ovom svetu treba da brinemo, rđa i lopovi, onda će to biti mirna plovidba. Lično, nismo baš sigurni da smo mnogo izgubio od rđe, a veoma malo smo, za sada, izgubili od lopova. Što se toga, dakle, tiče, uopšte nismo ubeđeni da su te dve prepreke nepremostive. Isto tako nismo ubeđeni da ne treba da gradimo, planiramo ili nešto stičemo. Pošto smo uveli termin non sequiter, od sada ćemo ga koristiti gde god u bibliji nađemo osnovu za njegovu primenu. Primer za non sequiter bi otprilike bio ovakav: pada kiša, znači mora da je
utorak. Naravno, svako od nas zna da ne sledi da je je utorak iz toga što pada kiša, jer ona ponekad pada i sredom, četvrtkom, petkom, subotom, nedeljom i ponedeljkom, a pored toga, bilo je mnogo utoraka kada kiša uopšte nije
padala. To je, ukratko, non sequiter i on se naveliko koristi po celoj bibliji. U Mat. 5:25, Hrist nam deli ovakve savete: „Miri se sa suparnikom svojim brzo, dok si na putu sa njim, da te suparnik ne preda sudiji, a sudija da te ne preda slugi i u tamnicu da te ne vrgnu.“ A u 40. stihu istog poglavlja nas savetuje: „I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu“. Ova dva saveta u stvari govore isto, i ako bi čovek poslušao te gluposti, uskoro bi ga pregazio svako ko naiđe, a posebno drčni pljačkaš Jevrejin. U suštini, oni kažu da nije bitno jesi li u pravu ili nisi, samo nemoj da se boriš da bi zaštitio svoju imovinu – nego pusti da te pregazi ko kod naiđe i neka ti odnese sve što imaš. Ovo je, naravno, divno za onog drugog – posebno ako je Jevrejin, ali je prilično razorno za tebe. Za tili čas bićete lišeni svega što ste stekli i za šta ste radili, uključujući vaš dom, vaš novac, vaš posao i svaku svojinu koju ste možda mogli steći. I ovo je, naravno, u skladu sa konceptom po kome treba da budete seoska luda, „siromašni duhom“ i „krotki“. Razuman i adekvatan odgovor na sve ovo bila bi stara izreka: „Budala i novac brzo se rastaju.“ Zapažamo da se i ovde javlja idiotski non sequiter argument. Naime, zašto bi se ti branio na sudu, kada bi sudija mogao da te baci u zatvor (da li je baš tako), pa je prirodno da se ne braniš. U istom poglavlju, 5:29 i 30, Besjede na gori daje nam se ovakav biser od saveta: „Ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga… ako li te desna ruka tvoja sablažnjava, odsijeci je…“ Ovo očigledno znači da, ako su te tvoje oči ili ruke nagnale na greh, treba da ih uništiš ili da unakaziš te delove svog tela. Ovo je ponovo non sequiter argument podignut do nivoa krajnjeg idiotizma. Prvo, ni oko ni ruka ne igraju nikakvu ulogu u donošenju odluka. Ako bismo sledili ovaj glupi savet, ova zemlja bi bila preplavljena jednookim i jednorukim bespomoćnim budalama koje bi svojevoljno unakazile delove svoga tela po savetu iz Besjede na gori. Кao indikaciju koliko malo ljudi zaista sledi ovu vrstu potpuno nemogućih saveta, reći ću da nikad nisam video ili čuo za nekoga ko je sebi izvadio oko ili odsekao ruku samo da bi se osigurao da ga oko ili ruka ne navedu da ponove neki tobožnji greh.

Da bi bio potpuno siguran da nećete propustiti suštinu, a ona je da budete glineni golub za gramzivog Jevrejina, u Mat. 5:39, Hrist kaže: „Ne protivite se zlu… i ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi“. Ukratko, pošto priroda najjači naglasak stavlja na opstanak, gde samo najspremniji preživljavaju, ovaj savet je toliko očigledno samoubilački, da teško možemo da previdimo njegovu zlu nameru. Ako dobro razumemo jezik na kome je ovo napisano, ovo može da znači samo sledeće: ako bilo koji lopov, gangster ili kriminalac naiđe na vas i poželi da vas opljačka, prevari, isprebija ili ubije, treba da budete dobra hrišćanska budala i to mu dopustite. Ne uzvraćajte, ne opirite se, štaviše ohrabrujte ga i okrenite mu drugi obraz, u slučaju da je propustio da primeti da imate dva obraza koja treba spleskati. Кada bismo sledili ovakvu vrstu samoubilačkih
saveta, likvidirali bismo sve naše organe za sprovođenje zakona, kao što su policija, šerifi, saobraćajne patrole, FBI, i ne samo da bismo pustili kriminalce da divljaju, već bi ih i ohrabrivali „okrećući drugi obraz“. Završili bismo i sa našom armijom, mornaricom i vazdušnim snagama, u stvari,sacelomvojnom  strukturom i pustili da nas bilo koji agresivni neprijatelj naprosto pregazi. Кakav idiotski samoubilački savet! On je u potpunoj suprotnosti sa svim iskustvima koja smo izvukli iz istorije i u potpunoj suprotnosti sa svim zakonima prirode u životinjskom carstvu. Svaka životinja, svaka ptica kojoj preti opasnost, instiktivno će se braniti. Čak i one najplašljivije, kao što je zec, kada su saterane u ćošak, brane se. I najplašljivija
ptica, ženka koja ima mlade u gnezdu, učiniće sve da ih zaštiti, pa će čak pokušati da otera opasnost, ako se
pojavi, simulirajući da joj je slomljeno krilo. Šema samouništavanja se nastavlja. U Mat. 5:42 kaže nam se: „Кoji ište tebe, podaj mu; i koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu.“ Ovo je, naravno, divan savet ako želite da stvorite naciju društvenih parazita. Nažalost, nacija sastavljena samo od društvenih parazita ne može da preživi, pošto paraziti moraju da imaju značajnu grupu produktivnih radnika na kojima bi mogli da parazitiraju. U današnjem svetu, u kome sve više i više ljudi pruža ruku očekujući da će im drugi pomoći, svako ko bi poslušao ovaj glupi savet, brzo bi bio
lišen svih svojih dobara, pa bi se i on našao među siromašnima. Svakako da današnja armija društvenih
parazita nije neka novina. U svim periodima istorije postojali su gotovani, pijavice i društveni paraziti, čak i u rimsko doba, a očigledna lekcija iz istorije je, da što više dajete društvenim parazitima, to će više, inače čestitih ljudi, koji bi zarađivali za život, brzo postajati pijavice. Dakle, čitav uticaj ovakve vrste
filozofije svodi se na uništavanje produktivnih, radnih, kreativnih građana i odgajanje generacije parazita. Dati svakome ono što traži od vas, jeste najbedniji, najgluplji i najrazorniji savet koji bi neko mogao da vam da, a njega, naravno, niko ne bi mogao dugo da sprovodi. To bi bilo nemoguće zato što bi takva osoba brzo ostala bez ičega što bi mogla da da. I kao što izreka „Budala i novac se brzo rastaju“ kaže, čovek bi morao da bude budala da bi dao sve što ima ako mu neko to zatraži. Ali, upravo to je na liniji velikog „novog učenja“ koje je doneo Isusu Hrist, a ovaj glupi savet je deo mnogo hvaljene Besjede na gori. Program za naše samouništavanje nastavlja se u Mateju 5:43, gde nam se daje još i ovaj velikodušni savet: „Čuli ste da je kazano ljubi bližnjega svojega i mrzi neprijatelja svojega. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu i molite se za one koji vas vređaju i gone.“ I sad, dragi priajtelji, zar niste bili previše uslužni pomažući vašim
neprijateljima u naporima da učinite harikiri? Ako bi se neki razbojnici, naoružani do zuba noževima i pištoljima, spremali da provale u vašu kuću i napadnu vašu porodicu i vas, zbog čega bi trebalo da ih volite, da ih blagosiljate i činite im dobro? Dok biste ih vi voleli, oni bi vas pljačkali i napadali vašu porodicu i vas. Ali vi ne marite za to, zar ne? Ili marite?
Većina Кošer konzervativaca javno izjavljuje kako „veruje“ u Besjedu na gori, a da takođe veruje i u Ustav. Pre nego što razmotrimo ove dve potpuno suprotne i nepomirljive pozicije, hajde da pogledamo šta Vebsterov rečnik kaže o pojmu „neprijatelj“. Vebster kaže: „neprijatelj“ je onaj koji želi da
povredi, zbaci ili naškodi osobi ili stvari kojoj je suprotstavljen; nešto škodljivo, štetno ili smrtonosno.“
Ima još, ali mislim da smo dovoljno opisali onog što nam kažu da treba da volimo i činimo mu dobro. A sada da vidimo šta Ustav Sjedinjenih Država recimo kaže o odnosu prema neprijatelju. U njemu sasvim jasno piše: „pružati pomoć neprijatelju predstavlja izdaju. To se smatra najtežim zločinom. Tokom istorije, za izdaju se primenjivala najteža kazna – smrt – sve donedavno, kada su izdajnički Jevreji u našoj sredini potpuno rasturili zakone koji su nas štitili. Još nedavno, pedesetih godina, jevrejski atomski špijuni, Julijus i Etel Rozenberg, bili su osuđeni na smrtnu kaznu. Svakako da „voljenje“ neprijatelja i činjenje dobra prema njemu treba
da se, prema Ustavu, smatra izdajom. Zbog toga je smešno i kontradiktorno kad neko tvrdi da veruje u Ustav Sjedinjenih Država, a u isto vreme i u hrišćanska učenja. Od ova dva, Ustav je, uprkos svim svojim slabostima, hiljadu puta razumniji od „voljenja svojih neprijatelja.“ Štaviše, tokom istorije bele civilizacije, na izdajnike se gledalo sa više prezira i srama nego na ubice ili bilo koje druge kriminalce. I to sa pravom. Кada neko učestvuje u borbi na život i smrt, pa ga izda osoba iz sopstvenih redova, posledice mora da budu
katastrofalne i dalekosežne. Mi stavljamo novi naglasak na kažnjavanje izdajica i izdaje. Takođe se slažemo sa uspostavljenim istorijskim konceptom da se izdaja zemlje kažnjava smrću, pri čemu smatramo da je rasna lojalnost još više vrlina od lojalnosti zemlji. Smatramo rasnog izdajnika
gorim zločincem od bilo koga drugog. Držimo da je izdaja Bele rase najodvratniji zločin koji neki pripadnik rase može da učini.

Ovakva vrsta samoubilačke reakcije suprotna je svim zakonima prirode, a takođe je u potpunoj suprotnosti sa
svim zakonima zdravog razuma i proteklim iskustvom. Ne znamo ni za koga koji ispoveda hrišćanstvo a ima i najmanju nameru da praktikuje tako glupe savete. Oni se, naravno, opet opravdavaju besmislenim, non sequiter argumentima, a rezonovanje teško da može da bude slabije. Hrist kaže da treba da činite takve gluposti „da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima.“ I sada, posle ovako ključnog argumenta, zar niste potpuno savladani njegovom logikom? U slučaju da niste, ponovićemo vam. Evo kako ide: kiša pada na kriminalce kao i na dobre ljude. Zbog ovog ubedljivog razloga vi treba, na svaki način, da dopustite kriminalcima da vas napadaju, pljačkaju ili učinite šta god im je volja zato što, da ponovimo, ako vam je promaklo, kiša pada na njih kao i na dobre ljude. A ako vam prethodni argument nije baš jasan, za njim sledi još jedan ključni, koji ga pojačava, u 46. stihu, gde veliki „učitelj pravednosti“ kaže: „Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li tako i carinici?“ Evo još jednog non sequiter argumenta, da ni u kom slučaju ne budete kao carinici, ko god da su, koji očigledno koriste zdrav razum. Ako carinici, ko god da su, jedu tri obroka dnevno, vi ni u kom slučaju ne treba da činite isto, čak i ako je to potpuno razumno, zato što ne želite da budete kao carinici. Ako carinici nose odela, žive u kućama, idu na posao, žene se, odgajaju decu, da niste uradili ništa od toga, jer vi ne želite da budete kao carinici, ko god da su. Drugim rečima, ako carinik ima dovoljno mozga da uđe u kuću i skloni se od
kiše, vi nećete da uđete i sklonite se od kiše, jer ne želite da budete kao carinik.

U slučaju da ovog trenutka još niste ubeđeni da treba da se rastanete od svojine, koju ste napornim radom stekli i svih zemaljskih dobara, koje ste prikupili tokom života pa ih ne poklanjate i ne dajete, kako se na vas apeluje, kaže vam se da postoji još jedan način na koji možete da se lišite svoje imovine. U Mar. 19:21. Isus Savetuje: „Idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu.“ Moramo da priznamo da su saveti dosledni – stalno vam govore isto – reši se svega što imaš. Ako nećeš jednostavno da sve ispoklanjaš, uradi to na zaobilazan način – prodaj svoje stvari, a onda razdeli novac. Naravno, završićeš isto kao i pre – bez ičega – ali to je u redu, jer ćeš na taj način „imati blago na nebu“. Ovde dolazimo do još jednog čudnog, non sequiter razmišljanja. Ako je tako strašan zločin posedovati imovinu i blago na ovom svetu, zapravo jedinom na kome se zna da je čovek i kada postojao, zbog čega je onda tako divna i pravedna stvar imati blago na drugom svetu? Ako nije pogrešno gomilati blago na onom svetu, onda mora da je dobro gomilati blago i u ovom svetu. Naravno, suština trika je da se vi oslobodite blaga na ovom svetu, pa da ga uzme Jevrejin, koga ni najmanje ne zanima ko će ga imati u drugom svetu, koji verovatno ne postoji. Sve što njega interesuje jeste da položi svoje grabljive ruke na blago, što je lakše moguće, sada i ovde.

Idemo dalje sa Jevanđeljem po Mateju, 6. poglavlje Besjede na gori i gomila loših saveta veselo se nastavljaju, idući postojano ruku pod ruku. Prva četiri stiha govore o davanju milostinje krišom: „Da bi milostinja tvoja bila u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno“. Drugim rečima, daješ milostinju da bi ti se više isplatilo i da bi dobio bolju nagradu, na ovaj ili onaj način, ali – to moraš da radiš u tajnosti. Ovo je, naravno, potpuno suprotno onome što rade Jevreji. Svaki put kada se makar i pretvaraju da čine neko milosrdno delo, oni obezbede da se to razglasi na sve strane i da cela zemlja bude s tim upoznata. Ali vi, budući da ste
nejevrejin, vi treba da dajete i dajete i dajete, a da nikada, nikada za to ne dobijete nikakvu pohvalu. Ovo pokreće
pitanje davanja milostinje ili činjenja milosrđa uopšte, što je, samo po sebi, vrlo sumnjiva praksa. Celokupna koncepcija milosrđa u današnjem svetu je postala prezira dostojno iznuđivanje. Toliko je različitih načina prevara i obmana izniklo oko dobrovoljnih, milosrdnih priloga da današnji dobri, pošteni građanin velikog srca, koji nije toliko bistar da se raspita gde odlazi njegov novac, biva opljačkan, prevaren i nasamaren od strane bande profesionalaca. Pre nego što čovek svoj teško zarađeni novac da bilo kome, trebalo bi da proveri i bude dvostruko siguran za šta će se taj novac upotrebiti. Morao bi da bude apsolutno uveren da se neće
koristiti za one koji su mu neprijatelji, da se neće koristiti kao pomoć ljudima koji su mu potpuno strani i koji su pretnja egzistenciji njegove porodice i njega samoga. Od nas se stalno traži da šaljemo novac za pomoć deci Кoreje, novac za kupovinu paketa hrane, koji bi se slali narodu Indije, novac za pomoć Indijancima u Nju Meksiku i ko zna gde sve još. Otimaju nam se milijarde, kroz takozvanu pomoć inostranstvu, i one se koriste za propagiranje naših komunističkih neprijatelja, za promovisanje obojenih rasa i, u stvari, za propagiranje i širenje crnaca, obojenih i svih drugih na licu zemlje koji predstavljaju pretnju samom našem opstanku i koji bi nas, čim im se ukaže prilika, uništili.
Sada ćemo da se pozabavimo sa nekoliko stihova koji govore o molitvama u tajnosti. Razlozi baš nisu jasni, osim
možda što: „Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno.“ Opet treba da tražimo nagrade koje će prevazići naša ulaganja, što je prilično licemerno i u otvorenoj suprotnosti sa opomenom: „ne sabirajte sebi blaga na zemlji gdje moljac i rđa kvari i gdje lopovi potkopavaju i kradu“. Ponovo smo rastrzani na dva puta – stalno nam se govori da ne smemo da radimo za neku dobit, ili nagradu, ili profit, ili dobra, ili za bilo koju dobru stvar iz života ovde na zemlji, da bi nam se onda reklo da će nas, ako se molimo skriveni ili krišom delimo
milostinju, naš nebeski Otac nagraditi, ili da ćemo, drugim rečima, izvući neke koristi, pretpostavlja se ovde i sada. Što se tiče nagrađivanja na drugom svetu, možda stignemo do njega, a možda i ne, ako uopšte i postoji drugi svet. Ako postoji, šanse su jedan prema hiljadu, čak i prema pravilima koja su postavljena u „dobroj knjizi“, da ćemo uopšte stići do neba, pre ćemo završiti u večnoj vatri pakla. Dakle, imajući u vidu mogućnosti: a) da takvo mesto, pre svega, uopšte ne postoji, i b) da su šanse da ćete tamo stići 1:1000, sledi da je prilično loša investicija zaobići sve zemaljske nagrade i odreći ih se radi „sabiranja blaga na nebu“. Zaista je smešno
usredsrediti se na „sabiranje blaga na nebu“ ako su šanse izuzetno male da ćete tamo uopšte i stići. Stvarno izgleda čudno i protivrečno da je dobra politika imati sva ta blaga koja čekaju na vas u drugom čivotu, bez ikakve sigurnosti da ćete tamo stići, a da je strašno raditi za poštenu nagradu za vas i vašu porodicu u ovom životu. Ako je toliko zločin sabirati blago, ili, drugim rečima, gomilati bogatstvo u ovom svetu, zašto je vrlina sabrati blago na drugom svetu? Ako je gomilanje bogatstva zločin po sebi, onda to mora da bude zločin i na onom svetu. 

U Mateji. 6, stih 25. Hrist ide da uništi svako osećanje odgovornosti koje je solidan i častan građanin mogao da
stekne dobrim vaspitanjem u porodici. On govori: „Zato vam kažem: ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni tijelom svojim, u šta ćete se odjenuti”“ A u 26, stihu kaže: „Pogledajte na ptice nebeske, kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih?“ Ako dobro i pažljivo pogledamo ovaj samoubilački savet, neće nam biti teško da razumemo zašto se srušila rimska civilizacija i zašto je nestala kada je prigrlila hrišćanstvo. Ovo je najpodliji savet kome je namera da podrije odgovornost koju otac oseća prema svojoj porodici, ili odgovornost koju građanin ima prema svojoj zemlji, ili odgovornost koju ima vojnik braneći svoje carstvo. U stvari, on bi vas čak sprečio da brinete i o sopstvenom hranjenu i svome telu. Parabola o ugledanju na ptice koje niti seju niti žanju, potpuno je suprotna životnim činjenicama. U prvom poglavlju ove knjige bavili smo se životnim ciklusom velike ptice, orla, koji je jedan od najboljih lovaca u prirodi. Videli smo da orao ulaže puno napora da bi pokrio celu svoju teritoriju, koja iznosi negde oko sto kvadratnih milja, ne bi li obezbedio zalihe divljači i hrane koje će da odnese svojoj
porodici. Ova ptica praktički provede najveći deo vremena, dok je u budnom stanju, loveći hranu ili gradeći gnezdo i odgajajući mlade. A tako je sa gotovo svakom pticom koju možete da zapazite u prirodi. Izleti iz gnezda, obilazi grmlje i jurca unaokolo tokom većeg dela dana, skupljajući hranu za sebe i svoje ptiće u gnezdu. Veverice će prikupljati lešnike za zimu, pčele skupljati med za sledeću generaciju i da hrane celu koloniju. Dabrovi grade brane i kuće sa ciljem da njihova grupa ima zaklon i bude u stanju da prikupi hranu za sopstveni opstanak. Svaka biljka i svaki cvet koji rastu uz konkurenciju drugih biljaka ili korova ili nekih oblika života, bore se da se useku u njihovo korenje i obezbede sebi hranu i vodu, tako da bi mogle da proizvedu seme i donesu sledeću
generaciju. Svaki oblik života koji je isuviše trom u borbi za preživljavanje i u konkurenciji sa ostacima, biće nemilosrdno odbačen od strane prirode. Ljudska bića imaju najrazvijeniji intelekt, najodgovornija su i najsposobnija da planiraju i izgrađuju društvo. Savetovati ih da ne treba da misle na sutra, ni da razmišljaju o svom životu, o tome šta će da jedu, šta će da obuku, ili šta će da obezbede za svoju decu, jeste nastrano, u najmanju ruku. U svakom slučaju, ovo je najneodgovornija vrsta saveta koji biste mogli nekom da date. Idemo dalje, do 31. stiha, gde Hrist kaže: „Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu“. Ovde Hrist lukavo sebi dozvoljava još jedan non sequiter argument, koji je besmislen i nalik na onaj da ako carinici nešto čine, mi moramo raditi drugačije. Ako neznabošci rade takve stvari, to mora da je pogrešno. Ako neznabošci žive u kućama, to ne valja. Ako neznabošci zarađuju za život, to mora da je pogrešno. Ako neznabošci jedu tri obroka dnevno, to ne valja. Ako neznabošci oblače pantalone tako što prvo
navuku jednu nogavicu pa drugu, vi to morate raditi drugačije – uskočite u pantalone sa obe noge istovremeno.

Šesta glava završava sa 34. stihom koji kaže: „Ne brinite se, dakle, za sutra, jer sutra brinuće se za se“. Drugim rečima, ne mislite, ne radite, ne planirajte, nemojte ništa da činite, sve će se rešiti samo od sebe. Ako možete da smislite bolji savet za uništenje društva, države, porodice i naše rase, ja svakako ne znamo šta bi to moglo da bude. Uporedite ovakve savete sa savetima koje Jevreji zadržavaju za sebe u Starom zavetu, gde se opominje: „Tamo gde nema vizije, narodi se rasipaju“. (Priče Solomonove 29:18). Nastavljamo sada sa trećim poglavljem Besjede na gori, odnosno sa Jevanđeljem po Mateju, 7. poglavlje, gde se već od prvog stiha dele saveti koji bi, ako bi se sledili, od čoveka napravili kandidata za mentalne institucije. Prvi stih glasi: „Ne sudite, da vam se ne
sudi“. Sve nas dobronamerna priroda obdarila je inteligencijom koja nas odvaja od ostalih stvorenja na ovom
svetu. Jedna od najboljih osobina koju čovek može da razvije tokom godina, koristeći inteligenciju je dobro, zdravo rasuđivanje. Prosečna, inteligentna, normalna osoba koristi rasuđivanje stotinama puta svakog dana, a možda i hiljadu puta. Ako bi trebalo da napusti rasuđivanje, čovek bi, u stvari, morao da napusti dobar, zdrav razum sa kojim je rođen i da, u suštini, negira i uništi sve što je naučio od dana kada je rođen. Napustiti rasuđivanje znači napustiti razum i postati bespomoćni imbecil.

U drugom stihu, ponovo smo izloženi pravom biseru od non sequiter argumenta, kojim se objašnjava zašto ne bi trebali da rasuđujemo: „Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi“. A odgovor je: pa šta? Nas će, naravno, prosuđivati drugi nezavisno od toga šta činimo i što više glumimo idiote uzdržavajući se od rasuđivanja, sve će nas oštrije prosuđivati drugi koji to primete i sasvim sigurno će doneti svoj sud. Svako zna, da ako želimo uopšte da živimo i da ispunjavamo svoju odgovornost prema životu, ne samo da moramo da rasuđujemo, već moramo to stalno da činimo na najbolji mogući način. A u sedmom stihu Hrist kaže: „Ištite, i
daće vam se.“ Ovo, naravno, nije istina. Ako je sve što čovek treba da uradi, samo da traži, pa će sve i dobiti, ko će onda da radi i da stvara sve te stvari koje će drugi da traže? Da li je ova velika država, Amerika, izgrađena samo traženjem? Da li su osvajanje zapada, izgradnja rančeva, farmi puteva i železnice postignuti tek traženjem ili predanim, napornim radom i žrtvovanjem? Ovakva teorija i filozofija su u potpunoj
suprotnosti sa dobrim istorijskim iskustvom i samo bi bespomoćni idiot mogao da ga prihvati kao izgovor za
napuštanje poštenog zarađivanja za život. Svakako da je ovo potpuno u skladu sa samoubilačkom filozofijom bogataša koju, od Jevreja kontrolisana, vlade sprovode danas u skoro svim državama sveta . One neprestano govoresmutljivcima, društvenim parazitima, lenjima, crncima, ciganima, svima koji neće da rade, da sve što treba da učine jeste da se prijave za socijalnu pomoć, pretvarajući se da su u oskudici, da ne mogu da rade, u stvari, samo da kažu bilo šta. Nagomilajte mase ileglanih useljenika, a vlada će doći u pomoć sa novcem i socijalom, hranom i odećom,  skloništem i svime što je potrebno. Vlada ne proizvodi ni jednu od ovih stvari. Ona samo pljačka i otima na silu od kreativnih, odgovornih, produktivnih građana koji zaista proizvode i zaista rade. To čini kroz silu zakona i pretnji represijama. Vlada kažnjava produktivne građane, a nagrađuje smutljivce i društvene parazite. Ovo je sasvim u skladu sa Isusovim učenjima: „Ištite, i daće vam se“, „ne brinite se za sutra, jer sutra brinuće se za se“, i svim drugim razornim savetima koji su naveliko razglašeni u Besedi na gori. Do sada smo uglavnom davali citate iz Besede na gori i nekoliko srodnih delova i uvek smo nailazili na istu šemu, isključivo
loših, samoubilačkih saveta. Beseda na gori se nalazi u Jevanđelju po Mateju, u poglavljima 5., 5. i 7. Međutim, isti loši saveti se ponovo javljaju i u Jevanđeljima po Marku, Luki i Jovanu, a zatim se dalje šire po preostalom delu Novog zaveta. Verujem da je do sada sasvim jasno da je čitava namera, kako u vreme Rimljana, tako i danas, da se belom čoveku daju toliko loši saveti koji će ga, ako ih makar i delimično sledi, uništiti i na komade iskidati strukturu njegovog društva. Mogli bih da još gomilamo dokaze, ali smo ubeđeni da je suština iznesena, a da bi nastavljanje bilo samo mrcvarenje. Sada, kada smo ispitali čitavu stvar pod svetlom zdravog razuma, teško je razumeti zašto bi iko pridavao vrednost takvoj zbirci otpada i zašto bi iko naseo na takvu vreću đubreta. Sve ovo nam ipak pokazuje koliko uspešno mogu da deluju dobro zamišljeni propagandni planovi i zagađivanje mozgova, ako se primenjuju vešto i
postojano. Činjenica je da su Jevreji svoju obmanu primenili vešto i postojano na Rimljanima. Do četvrtog veka nove ere, Rimljani su već bili preplavljeni i uništeni njome. Bela rasa je posle toga bila gurnuta u hiljadugodišnje mračno doba. Sada, kada smo pravilno analizirali kakav je otrov hrišćanstvo, lako možemo razumeti i zašto se to dogodilo. Da rezimiramo, hrišćanstvo je učenje stvoreno da zbuni, podeli i
uništi Belu rasu, ne samo kidanjem strukture samog društva, već i dovođenjem pojedinaca u raskorak sa samim sobom, putem uništavanja njegovog instikta kojim ga je obdarila priroda radi samoočuvanja. Hajde da razjasnimo ovu poslednju optužbu: kako to ono uništava pojedinca? Već smo istakli da hrišćanska učenja, ako se u njih veruje i ako se primenjuju, otupljuju i umrtvljuju sve dobre instikte, koje nam je priroda podarila radi našeg samoočuvanja, pa postajemo frustrirani i rastrzani. Rečeno nam je da su sve stvari koje prirodno činimo loše i da moramo da sledimo ova nova, veštačka, učenja koja su u potpunoj suprotnosti sa
zakonima prirode. Tu leži ključ. Ili ćete da verujete i sledite idiotska, samouništavajuća, samoubilačka uputstva – ili ćete biti osuđeni na večnu vatru pakla. Rađamo se loši po prirodi, rečeno nam je. Svi ti fini instikti koje nam je priroda dala su loši – tako glasi argument – zbog toga dolazi Hrist da nas spase od svih naših opakih prirodnih želja i od odlaska u pakao. To se zove „spasenje“. Pre nego što je Novi zavet napisan i pre nego što se hrišćanstvo pojavilo na sceni da naškodi, Rimljanima posebno, a Beloj rasi uopšte, dobri
ljudi u Rimu nisu bili svesni da su njihove duše u opasnosti da budu osuđene na „pakao“. Oni nikada nisu čuli za „pakao“. Nisu bili posebno zabrinuti gomilom problema koje bi mogli da imaju na „onom svetu“, koji je za njih, na kraju, bio, manje ili više, samo maglovita bajka. Rimljani su bili čestiti, marljivi ljudi koji su poštovali zakone. Imali su dovoljno raznih problema sa kojima su morali da se nose, tada i tamo, i oni su prilično dobro izlazili sa njima na kraj. Izgradili su mrežu puteva širom Italije i u dobrom delu Evrope. Na vrhuncu svoje slave i sjaja Rima, hrišćanstvo je pogodilo rimske građane poput kuge i Rim je počeo da se raspada. Кako se hrišćanstvo širilo, opsesija „spasavanja sopstvene duše“ postala je glavna preokupacija novih konvertita. Umesto da vode računa o svojim obavezama tada i tamo, u jednom realnom svetu koji je bio poznat, njihovi umovi su postali rastrojeni a oni isključivo preokupirani svojom sudbinom na „drugom svetu“, mestu na kome niko
nikada nije bio, sa koga se niko nikada nije vratio i o čijem postojanju niko nema ni najmanji nagoveštaj. Uprkos činjenici da nije bilo nijednog jedinog dokaza o bilo kakvom „drugom svetu“ on je postao sveobuhvatna ospesija Rimljana, na štetu njihovih obaveza i dužnosti prema sopstvenim porodicama, zemlji i rasi. Ideja da im je potrebno „spasenje“ o kome do tada niko nije brinuo, niti ga je bio svestan, veoma je slična taktici čikaških gangstera, koji dolaze do vlasnika malih radnji i nude im svoju „zaštitu“. Sve dok se gangsteri nisu pojavili nudeći „zaštitu“, koja mora da se prihvati, jer će u protivnom izlozi stradati od letećih objekata, vlasnici radnji nisu ni znali da im je bilo kakva „zaštita“ potrebna. Gangsteri su tako prodali svoju „zaštitu“ pod pretnjom, koja je bila tek malo prikrivena. Prodaja „spasenja“ je voma slična. Ako ne kupite „spasenje“, pretnja je da ćete otići u pakao i večno goreti. Кao što smo već rekli, sama reč „pakao“ označava nejnepravedniju, najopakiju, najstrašniju i najosvetoljubiviju ideju koja je mogla da nastane samo u najvećim ponorima izopačenog, kolektivnog jevrejskog uma. Sa druge strane, nasuprot paklu, slika raja
zamišljena je kao suština blaženstva i večite sreće. Кoristeći metod batine i šargarepe, do krajnjih granica koje ljudski um može da shvati – tim psihološkim oružjem, dakle – oni su obmanuli, izigrali i naterali beli narod Rima da se sam uništi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>