STARI ZAVET

Već nekoliko hiljada godina jevrejske propagandne mreže stalno nam serviraju kako su Jevreji izabrani narod Božji. Iznova i iznova nam se govori da je Bog rasista, da neravnomerno deli svoju milost, da pravi razlike i da je načinio poseban ugovor sa Avramom, Isakom, Jakovom i njihovim potomcima. Кaže nam se da su njihovo potomstvo i buduće generacije blagosloveni, posebno blagosloveni od Boga. Bez obzira koliko zločina počinili, uvek imaju sveto utočište kod Boga. Čitajući Stari zavet, ne možemo da izbegnemo zaključak da Bog nimalo ne mari za ostale narode sveta, sva druga bića koja je stvorio. Navode nas da verujemo da, bez obzira kako brutalno Izraelićani ubijaju druga plemena i narode, i kako nemilosrdno uništavaju gradove i imanja drugih ljudi, Bog gleda na njihova dela sa odobravanjem.

Ne samo da Jevreji i jevrejska religija svojim propagandnim mrežama promovišu ovakvu liniju ad nauseam, već i hrišćanske crkve, koje su nejevrejske i očigledno izvan milosti Boga Avrama, Isaka i Jakova, svojim sledbenicima stalno nameću istu ovu besmislicu. Hrišćanske crkve možemo da podelimo na dve grupe: liberalne crkve i fundamentalističke crkve. Liberalne crkve su potpuno pod dominacijom Jevreja i većinu svojih emocija i energije troše kako bi ubedili bele ljude da moraju da se integrišu i mešaju sa crncima. Neprestano nameću temu integracije. Prema njima, mi, beli ljudi, sve dugujemo crncima, naše kćeri, naša imanja, naš novac i, da, i samu našu krv. Njih moramo da izbelimo, a mi moramo da pocrnimo. Fundamentalističke crkve, iako se pretvaraju da su na suprotnoj strani od liberalnih i čak ih napadaju, svejedno, snažno zastupaju stav da su Jevreji izabrani narod Božji i da mi ne smemo da kritikujemo Jevreje i da na njih ne smemo da dignemo ni mali prst. Vaskrsavaju neke citate iz Starog zaveta, koga su naravno pisali Jevreji, i lepe se za njih. Evo primera: „Blagosiljaću one koji blagosiljaju tebe, i prokleću one
koji tebe kunu.“ Na ovaj način daje se potpuni imunitet podlim Jevrejima koji uništavaju Belu rasu. Tvrdnja da su Jevreji posebni u Božjim očima je, svakako, jedna od najvećih i najprofitabilnijih laži koje su izmislili. Zašto bi bilo koji Bog, koji ima i gram razuma i makar trunku osećanja za pravdu želeo da pravi posebne pogodbe sa takvom bandom koljača i nitkova, to niko ne može da shvati. Zašto bi mudri i pravedni Bog želeo da izabere rasu čiji su preci Avram i Sara bili svodnik i kurva, kada je to neverovatno čak i za naivne? I pored toga što je sumnjivo da li sami Jevreji veruju u ovakvo đubre, oni su, svejedno, izvukli ogromnu korist iz ove izmišljotine. Milioni belih ljudi uvučeni su u ovu prevaru i brane je čak i žešće od samih Jevreja. Jevrejinu je ona dala čudesnu odoru svetosti i imunitet od odmazde. Čuda su delovala samo zato što su beli hrišćani bili dovoljno glupi da progutaju ovakvo đubre. Toliko o prevari sa „izabranim narodom“. To je jedna od njihovih najvećih laži iz koje su izvukli fantastične prednosti.

Postoje još tri religijska postulata koje Jevreji vekovima vucaraju unaokolo. Oni su podjednako lažni i trebalo bi ih odbaciti za sva vremena: 1.) Prvi postulat je da su oni izmislili ideju monoteizma. To nije istina. Egipćani su izneli ovu ideju mnogo pre nego što su se Jevreji ubacili u Egipat i započeli kvarenje rase i razaranje svojih domaćina. Ne postoji ništa izuzetno u ideji o jednom Bogu. Hrišćani, koji takođe tvrde da se klanjaju jednom Bogu, u stvari, obožavaju tri Boga, Sveto trojstvo, u nekoj vrsti „sad ga vidiš – sad ga ne vidiš“ zbrke. S druge strane, mnoge druge religije, poput rimske, imale su mnogo bogova. Niko do sada nije uspeo da mi racionalno objasni zbog čega je jedno bolje ili gore od drugoga. U svakom slučaju, Jevreji su izvukli velike koristi iz ovog lažnog pitanja, iz ideje koju su, pre svega, ukrali i za koju, konačno, nemaju nikakve zasluge; 2.) Drugi postulat je da od njih potiče ideja o besmrtnosti duše. I ovu ideju su, takođe, ukrali od Egipćana. Кao što smo spomenuli u prethodnom poglavlju, Egipćani su došli na ovu ideju mnogo pre nego što su je Jevreji kopirali. U proteklih 5000 godina, od kada su Egipćani lansirali ovu ideju, nije pronađen ni jedan jedini dokaz da Jevreji imaju udela u njenom stvaranju, pa, dakle, ni za nju nemaju nikakve zasluge; 3.) Treći njihov postulat su mnogo hvaljenih „Deset zapovesti“. Prvo i prvo, ovi „zakoni“, kada se uporede sa složenim sistemom rimskih zakona, izgledaju toliko elementarni i primitivni da je nepravedno uopšte ih upoređivati. Drugo, nijedan drugi narod nije flagrantnije kršio zapovesti o ubijanju, krađi i laganju od samih Jevreja. Treće, čak ni ove primitivne ideje ne potiču od Jevreja, već su ih oni ukrali iz ranijeg Hamurabijevog Zakonika. Ovaj Zakonik bio je jedan od prvih poznatih pisanih zakona i bio je urezan u kamen od strane vavilonskog cara čije ime nosi još od XX veka p.n.e. Baš iz ovog zakonika u kamenu Jevreji su ukrali mitsku ideju o Mojsijevih Deset zapovesti uklesanih u kamen. Prvi deo „Zapovesti“ zaista malo znači Beloj rasi, jer naglašava posebne odnose između Jevreja, njihovog Boga i njihovog Sabata. Teško da možemo da tvrdimo da Deset zapovesti imaju veliko značenje za Belu rasu, u svakom slučaju, jer smo već na samom početku prve Zapovesti isključeni. Ona kaže: „Ja sam Gospod Bog tvoj koji te je izveo iz zemlje egipatske i oslobodio ropstva.“ S obzirom da mi nikada nismo bežali iz Egipta (u stvari, beli Egipćani su naša rasna braća), cela ova stvar se ne odnosi na Belu rasu, već predstavlja, kako to Jevreji tvrde, njihovu posebnu „nagodbu“ sa Bogom. 

POGLED NA PATRIJARHE I TAKOZVANE HEROJE STAROG ZAVETA

Dužni smo sada da bacimo ovlažan, ali ipak kritički pogled na patrijarhe i takozvane heroje jevrejske rase i vidimo kakva su vrsta ljudi oni bili. Ocenićemo ih i prosuditi po standardima koji su, navodno, postavljeni u samoj Bibliji. Prema jevrejskoj priči, kako je ispričana u Starom zavetu, Jevreji tvrde da su potomci plemena čiji su osnivači bili Avram, Isak i Jakov pre nekih 3700 godina. Prema ovoj priči, Jakov je imao dvanaest sinova, deset sa prvom ženom i dvojicu, Josifa i Venijamina, sa drugom ženom. Od ovih sinova najviše se isticao Juda, pa slušamo o divnoj lozi Jude i njegovih potomaka. Šta više, reč Juda je gotovo sinonim sa rečju Jevrejin i, kad god se pomene priča o izgubljenim plemenima Izrailja, koja su, tobože, negde nestala, većina Jevreja se hvali da su potomci Jude. Reč „judaizovati“ je dosta često korišćena u ovoj i drugim knjigama, sa značenjem pretvaranja nečega u jevrejsko. Nekih 14 generacija posle Avrama, pojavljuje se najznačajniji i najslavniji vladar Jevreja, car David. Od njega potiče jevrejski simbol, Davidova zvezda, a sam David igra veoma značajnu ulogu u jevrejskoj Bibliji, kao i današnjoj jevrejskoj veri. U prvom poglavlju jevanđelja po Mateju, stih 17, kaže se: „Svega, dakle, koljena od Avraama do Davida, koljena četrnaest, a od Davida do seobe vavilonske koljena četranest i od deobe vavilonske do Hrista, koljena četrnaest.“ U prvih šesnaest stihova navodi se geneologija Isusa Hrista, sina Davidovog, sina Avramovog, a u šesnaestom stihu se kaže: „A Jakov rodio Josifa, muža Marije, od koje se rodi Isus zvani Hrist“. Dakle, evo jasne i glasne tvrdnje da je Hrist vodio poreklo preko svog oca Josifa, od Avrama, Davida i ostalih u lozi. Činjenica da je ovo u suprotnosti sa tvrdnjom da Isus nije bio sin Josifa, već da je sin Božji, jeste još jedna kontradikcija, još jedna nedoslednost, koju Jevreji bacaju hrišćanima. Stoga, nemamo potrebe da racionalizujemo njihove laži, a vi lepo upitajte vašeg popa (propovednika) za njegovu verziju. Uvek je zanimljivo gledati ga kako pokušava da se izvuče iz jedne očigledne kontradikcije. Nećemo da raspravljamo o ovoj nedoslednosti, već samo želimo da navedemo da je Josif, otac Isusov, jedan od važnih ljudi u jevrejskoj hijerahiji.

Želeli bi da vam predstavimo samo nekolicinu izuzetnih „patrijarha“ i „heroja“ jevrejske loze, onako kako su ih
u Bibliji predstavili sami jevrejski tekstopisci. Hajde da proverimo kakvim smo se to nitkovima klanjali i divili, i od kakvih smo to „Božijih ljudi“ pravili primere za našu decu. Naši mozgovi postali su toliko zagađeni upornom i dugotrajnom propagandom o tome kako je divan „izabrani narod Božiji“, tako da mnogi beli propovednici, koji idu unaokolo, moraju dobro da isprevrću Bibliju kako bi našli dokaza za svoju najveću želju, a u svakom slučaju, čudan zaključak da smo mi, beli ljudi, „prava“ deca Izrailja. Ulaze u najšira objašnjenja, pa izmišljaju kako su Nemci potomci Jude; Amerikanci potomci plemena Manaše; Britanci plemena Efraim; Španci plemena Simeon i tako dalje, sve niz jevrejsku lozu. Кakva kolosalna besmislica! Samo malo zdravog razuma reklo bi nam da narod u Americi, koji je mešavina mnogih evropskih rasa (i drugih), nikako ne bi mogao da bude označen kao „čist“ potomak Manaše ili bilo koga drugog. Ne samo to, već i kada proučavamo karakter, recimo Jude, postavlja se pitanje: ko bi želeo da bude Judin potomak? Кoji bi beli čovek, pri zdravoj pameti, želeo da bude potomak bilo koga iz ovog prevarantskog plemena? Štaviše, većina belih ljudi pre bi želela da bude potomak konja nego Jude, kada pročita sve one gnusne i besramne detalje iz njegovog života, onako kako su opisani u samoj „dobroj knjizi“ (mislimo na Bibliju). Priča o Judi − Postanje, poglavlje 38 nosi naslov „Judin greh“. Ono nam govori više o Judi nego bilo koje drugo poglavlje iz Biblije. To je veoma živopisna priča. U stvari, prilično je pornografska i služila bi na čast i današnjim jevrejskim pornografima, kakav je recimo Raif Ginzberg. Priča počinje tako što Juda odlazi od svoje braće kod izvesnog Odolamejca po imenu Iras. Tamo sreće ćerku izvesnog Hananejca, čije ime je bilo Sava. „I uze je i leže s njom.“ Tek tako. Uopšte se ne kaže da li se oženio s njom. U svakom slučaju, imali su tri sina. Prvorođeni se zvao Ir. Priča onda, očigledno, preskače izvestan vremenski period i kaže da „Juda oženi prvenca svojega Ira devojkom po imenu Tamarom.“ Međutim, Ir je, očigledno, bio grešan po mišljenju Gospoda, pa ga je Gospod ubio. Juda je onda otišao kod svog drugog sina po imenu Onan i rekao mu: „Uđi k ženi brata svojega i oženi se njom na ime bratovo da podigneš sjeme bratu svojemu.“ Avnanu se nije svidela previše ta ideja, pa u pokušaju da posluša svoga oca „kad ljegaše sa ženom brata svojega prosipaše na zemlju, da ne rodi djece bratu svojemu.“ Ovo se, očigledno, takođe nije svidelo Gospodu, pa je zbog toga ubio i Avnana, Judinog drugog sina. (Gospod se očigledno nije šalio – oni ga razočaraju – on ih pobije, tako kažu). Juda je onda otišao kod Tamare, njegove snaje i rekao joj da ostane kao udovica u kući njenog oca, sve dok njegov treći sin, Silom ne odraste. Tamara je učinila kako joj je rekao i otišla da živi u očevoj kući. Vreme je prolazilo i Sava, Judina žena je umrla. Onda je Juda, sa svojim starim prijateljem Irasom, Odolamejcem, otišao u Tamnu da striže ovce. To je bilo mesto u kome je Tamara provodila svoje udovištvo. Setićemo se da je Gospod ubio obojicu njenih Muževa, Ira i Anana koji su bili Judini prvorođeni sinovi. Кada je Tamara čula da Juda dolazi u njeno mesto, odbacila je udovičku odeću, prekrila se velom i umotala u njega, pa je sela na vidno mesto pored puta. U međuvremenu, Juda je očigledno zaboravio da je Tamari obećao svog trećeg sina, kada poraste. U svakom slučaju, Tamara je čekala Judu pored puta, lica prekrivenog velom. Кada ju je Juda ugledao, pomislio je da je ona neka obična bludnica, zato što joj je lice bilo prekriveno velom. Pošto je bio tipičan Jevrejin, koji želi da iskoristi svaku priliku koja mu
se ukaže, uputio joj je predlog, ne znajući ko je ona. Tada ga je Tamara upitala: „Šta ćeš mi dati da legneš samnom?“ Juda je ponudio jare iz stada. Tamara je ipak tražila neku vrstu zaloga dok ne dobije jare, pa je izričito zahtevala prsten, rubac i štap koji je držao u ruci. Juda se složio, „i on joj dade, te leže s njom i ona zatrudnje od njega.“ Tamara je ustala, otišla i ponovo navukla udovičku odoru. Кada je Juda poslao jare po svom prijatelju Odolamejcu, da mu donese natrag zalog, ovaj nije mogao ženu da pronađe. Počeo je da se raspituje o bludnici pored puta, ali mu je rečeno da na tom mestu nema nikakve bludnice. Tri meseca kasnije, Juda je saznao da je Tamara, njegova snaja, igrala ulogu bludnice i da je zatrudnela od „preljube“. Ovo je očigledno razjarilo Judu, pa je rekao: „Izvedite je da se spali.“ Ovde vidimo tipično jevrejsku pravdu. Juda je bio kriv koliko i njegova snaja, ali dok je svoja dela pravdao, nju je trebalo spaliti, zato što je učestvovala u njegovom posrnuću. Кada je Tamara bila izvedena pred Judu, priznala je svom svekru da ju je on načinio trudnom. Pokazala mu je prsten, rubac i štap koje joj je dao. Na ovom mestu Juda priznaje da je ona bila pravednija, jer joj nije dao sina Siloma. Ali, „više ne leže s njom“, posle toga. Priča je i do ovog momenta dovoljno nemoralna, ali se završava u još većem nemoralu, kada se opisuje kako je Tamara rodila blizance. Štaviše, toliko je bljutava da je nećemo citirati do kraja. Možete sami pročitati celu priču u Postanju, 38. poglavlje. Sve je tamo, kao deo „Svete knjige“ na koju, navodno, treba da gledamo sa pobožnim poštovanjem. Ima još mnogo, mnogo drugih slučajeva pornografskih priča koje su rasute širom jevrejske „Svete knjige“. Jedna sporedna, ali značajna činjenica ove priče je da su blizanci rođeni u ovoj tužnoj aferi dobili imena Fares i Zara. Ako pogledate na „ponosne, slavne, čistokrvne“ pretke Davida, Solomona i Isusa Hrista u Mat. 1, naći ćete da svi oni potiču od svodnika Jude i njegovog kopilana Faresa. Postavlja se pitanje, međutim, zbog čega bi iko želeo da izabere nemoralnog svodnika poput Jude da bude predvodnik svom narodu i velečasni i uvaženi patrijarh svoje loze. Zašto bi pravedni Otac sa nebesa koji mrzi greh, želeo da izabere ovakvu vrstu ljudi za patrijarhe svoga „odabranog“ naroda? Judine osobine, kako su opisane u takozvanoj „Svetoj knjizi“, sastoje se jedino od nemorala, obmana i izdaje. Nijedan beli čovek, koji sebe poštuje, ne bi želeo da za svoga pretka ima takvog lukavog preljubnika i bludnika. Pa ipak, Jevreji uzdižu ovog čoveka kao velikog heroja u istoriji njihove rase, pa su čak uspeli da belim ljudima prodaju ideju da su njegovi potomci ljubimci i izabrani narod Božiji. Rečeno nam je da je ovaj šljam obezbedio sebi poseban ugovor sa Bogom. Teško je razumeti zbog čega milioni belih hrišćana treba da budu toliko naivni pa da poveruju u ovakvu LAŽ.

PRIČA O DAVIDU

I dok besramna i pornografska priča o Judi nije preterano poznata prosečnim belim hrišćanima koji idu u crkvu, većina njih je potpuno upoznata sa pričom o caru Davidu. Jevreji Davida nesumnjivo smatraju najvećim herojem od svih u celoj njihovoj dugoj i „mučnoj“ istoriji. Štaviše i sam znak
Jevreja zove se Davidova zvezda. Većina belih hrišćana zna priču o mladom Davidu koji je ubio golijata hicem iz praćke i na taj način doneo važnu pobedu Jevrejima u bici protiv Filistejaca, bar se tako tvrdi. Život odraslog Davida izgleda da je bio stalno preokupiran ubistvima i vođenjem ratova. Njemu se u zaslugu pripisuje, više nego bilo kom drugom liku u jevrejskoj mitologiji, jačanje Judeje, a samim tim i jevrejske
nacije. Priče koje se recituju u Bibliji pune su ubistava, krvi, smaknuća, a posebno rasnog genocida nad neprijateljima Izrailja. Pošto izgleda da Stari zavet opravdava sva ova masovna klanja, smaknuća i ubijanja protivničkih plemena, David se ne razlikuje mnogo od ostalih jevrejskih izvršitelja
genocida. Svojim moralom ili, još bolje, nemoralom izgleda da je i on uticao na formiranje jevrejskog mentaliteta. U drugoj knjizi Samuilovoj, poglavlje broj 11, imamo priču o Davidovom privatnom životu koja nam odslikava njegov moral i karakter. David je ustao iz kreveta uveče, kaže priča, i hodao po krovu carskoga dvora. Sa krova je video ženu koja se umiva. Očigledno da je bila izuzetno lepa. David nije gubio vreme, pa je saznao da se zove Vitsaveja i da je žena Urije Hetejina. Zatim „David posla poslanike da je dovedu, i kad dođe k njemu, on leže s njom.“ Nedugo zatim, Vitsaveja je javila Davidu da je trudna. To je Davida malo zabrinulo, zato što je njen muž poslednjih meseci bio odsutan, vodeći ratove za Davida, pa je moralo nešto da se uradi. Došao je na ideju da odmah pozove Uriju, njenog muža, tako da bi mogao da provede neko vreme kod kuće sa svojom ženom, da bi on David, mogao da izbegne posledice svoje preljube. Međutim, desila se mala nezgoda. Urija, budući veran i odan podanik svog „velikog“ cara, nije otišao svojoj kući, već je sa celom svojom svitom spavao pred vratima carske palate. Кada je ovo javljeno Davidu, poslao je Uriju i održao sastanak sa njim. Zahtevao je od njega da ode kući, svojoj dragoj, voljenoj ženi i provede neko vreme sa njom. Ali, sve to očigledno nije imalo efekta. Onda je David izveo tipično jevrejski trik, pa ga je pozvao na večeru i napio ga, nadajući se da će uspeti da utera Uriju u krevet sa rođenom ženom. Ali, sve je bilo uzalud. Urija nije želeo da ide kući, ostao je da spava sa Davidovim slugama u carskim odajama. Tada je David prešao na drastičnije mere. Napisao je pismo Joavu, koji je bio Urijin zapovednik, pa je bio toliko drzak da pošalje to pismo po samom Uriji. U pismu je naredio Joavu da stavi Uriju u prve redove najžešće bitke, kako bi bio siguran da će ovaj poginuti. Joav je postupio po instrukcijama iz pisma. Dao mu je samoubilački zadatak i Urija je, naravno, poginuo. I tako se završava još jedno ljigavo, izdajničko poglavlje o bludnom Jevrejinu, koga do dana današnjeg Jevreji smatraju najvećim od svih svojih saplemenika. Najtužniji deo svega ovoga je što su milioni i milioni belih ljudi, koji bi trebalo da su pametniji, pali na priču da je David bio veliki i divni „sluga Božiji“. Ima još poučnih poglavlja o Davidovom životu, a jedno od njih bavi se njegovom neposrednim potomcima. Izgleda da je David imao mnoštvo žena i sinova. Jedan sin zvao se Amnon, a drugi Avesalom. Amnon je imao sestru koja se zvala Tamara. Izgleda da je Amnon bio očaran svojom sestrom i zaljubljen u nju, koja je, navodno, bila devica. Odlučio je da ima seksulane odnose sa njom pa joj je to i predložio. Кada ga je odbila i pokušala da ga odgovori od toga, na prevaru ju je doveo u kuću i silovao je. Glas o ovome uskoro je stigao do njenog drugog brata Avesaloma, koji je prema njoj gajio normalnija bratska osećanja. Avesalom je bio toliko razjaren da je smesta otišao do Amnona i ubio ga. I tako se završava još jedno poglavlje u običnom životu izabranog naroda, kako stoji u „Svetoj knjizi“. Jevrej ne samo da su obožavali Davida tokom svih ovih proteklih hiljada godina, već su nedavno napravili i veliki film sa pričom o Davidu i Vitsaveji. Uloge, naravno, igraju beli nejevreji. U priči David je oslikan s velikom nežnošću, a činjenica da se, izgleda, kasnije pokajao prikazana je sa ogromnom simpatijom. Priča u „Svetoj knjizi“ se nastavlja. Bilo je još varanja između Davida i njegovog sina Avesaloma. Pošto je ubio svoga brata, Avesalom je pobegao iz zemlje. Ipak, David je u svom srcu imao posebno mesto za Avesaloma i voleo ga je više od drugih sinova. Pozvao ga je da se vrati u Jerusalim. Avesalom se nameračio na Davidov presto i posle mnogo godina, kada je David ostario, skovao je zaveru da povede rat protiv svoga oca i zbaci ga sa trona. Posle mnogo manevrisanja, uspeo je da okupi vojsku i natera Davida i narod iz Jerusalima u bekstvo. Кasnije je Joav, koji je bio Davidov general, porazio Avesaloma. Bežeći, Avesalomu se kosa uplela u granje, ostao je da visi ispod jednog hrasta. Кada je Joav čuo za ovo, požurio je na mesto gde je Avesalom visio, još živ, i ubio ga sa tri strele kroz srce, završivši na taj način priču o Avesalomu. Zapamtite, sve je ovo deo priče o carskoj kući Davida, velikog jevrejskog vladara, kako je ispričana u tzv. „Svetoj knjizi“. Pitamo Vas, draga bela braćo naša, Vas koji
imate ponosno i plemenito nasleđe, jesu li ovakvi ljudi vredni ičega do potpunog prezira?

PRIČA O LOTU

 U 19. poglavlju Postanja imamo priličnu bljutavu priču o tome kako je uništena Sodoma, ali je spasen Lot. U slučaju da se pitate ko je Lot, e pa naravno, Lot je nećak Avrama, velikog patrijarha svih patrijaraha jevrejske rase, onog sa kojim je Bog napravio posebnu pogodbu da će blagosloviti potomke i umnožiti ih kao pesak na obali. On je sa Avramom napravio vrlo poseban ugovor, bar tako tvrde Jevreji, ali o tome ćemo više u drugoj priči. Ovde je dovoljno reći da je Lot bio Avramov nećak, koji je sa njim i njegovom ženom napustio Egipat i otišao na jug. Očito da se Lot nastanio u Sodomi, koja je bila jedan veoma grešan grad, kako kaže 19. poglavlje. Evidentno je da se Bog baš posebno interesovao za ovog Jevrejina Lota, pa je poslao dva anđela u Sodomu, jedne večeri dok je Lot sedeo na gradskoj kapiji. Oni su se prerušeni nalazili u njegovoj kući. Ispekao je beskvasni hleb i ugostio ih. Očigledno, nastavlja se ova živopisna priča (a ja se držim 19. poglavlja), da su dva stranca, koja su došla u Lotovu kuću, pobudila interesovanje svih izopačenih homoseksualaca, koji su živeli u gradu, do te mere da „građani Sodomljani slegoše se oko kuće, staro i mlado, sav narod sa svijeh krajeva, i vikahu Lota i govorahu mu: gde su ljudi što dođoše sinoć k tebi? Izvedi ih k nama da ih poznamo.“ Izgleda prilično čudno da je Lot, nećak velikog „izabranika“ Božijeg, a koji je i sam pobudio poseban interes Božiji i dobio njegov blagoslov, mogao da živi u gradu toliko pretrpanom homoseksualcima, da se čitav grad sjatio oko njegove kuće, čim je čuo da su mu u poseti dva stranca i poželeo da ih se dokopa. Кako bilo da bilo, tek izgleda da
je Lot odlučio da ih sačuva, pa je umesto njih ponudio svoje dve ćerke: „njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja.“ Možete li zamisliti izopačeniju i idiotskiju situaciju? Možete li da se setite nekog tako neodgovornog, gnusnog oca, koji bi bacio svoje ćerke divljoj bandi perverznjaka i to dobrovoljno? U svakom slučaju, ima tu dosta hokus – pokusa. Gomila biva smetena, oslepljena, pa odustaje od svojih razvratnih namera, a „anđeli“ su spašeni od nasilja rulje homoseksualaca. „Anđeli“ ga onda obaveštavaju da će Gospod uništiti Sodomu i Gomoru i da mu je bolje da napusti ovo grešno mesto i povede sa sobom ženu, ćerke i rodbinu. No, očigledno, zetove nije uspeo da ubedi, pa su oni ostali u gradu. Tek što je ova mala grupa napustila grad, Bog je sručio kišu ognja i sumpora na Sodomu i Gomoru. Rečeno im je da se ne osvrću kada budu odlazili. Lotova žena je napravila fatalnu grešku, učinivši upravo to, i pretvorila se u stub od soli. Prilično čudna i neuobičajena kazna za nekog ko se okrenuo da pogleda katastrofu koja se događa iza njega, što je nešto što bi bi gotovo svako instiktivno učinio. Međutim, ova bizarna priča se nastavlja. Lot i njegove dve kćeri otišli su u planine i nastanili se u pećini. Ova uvrnuta priča nam i ovde nastavlja pokazivanje opakih i grotesknih skretanja jevrejskog uma koja, kao i obično, vode u pornografiju. Izgleda da njegove dve ćerke, misleći da na licu zemlje za njih nije ostao nijedan jedini raspoloživi muškarac, odluče da izvedu mali trik sa svojim ocem tako da ne ostane bez potomstva kada umre. Starija je predložila mlađoj da napiju oca, a da onda ona legne sa njim. Ovaj čin incesta je očigledno bio potpuno uspešan, pa je starija sestra slavodobitno rekla mlađoj da i ona isto učini, sledeće večeri. Tako je i bilo, obe su ostale trudne. Lot je očigledno bio nevin u celoj stvari, prema priči (ako verujete u nju), jer je bio isuviše pijan da bi znao šta je radio sa ćerkama. Vrlo neverovatna storija, ali tako nam je pripoveda jevrejska “sveta biblija”. Zapamtite, ja ovo nisam izmislio, sve se to nalazi u 19. poglavlju Postanja. Ovde imamo još jedan blistav primer kakav je to odvratni „narod Božiji“. Gospod je očigledno sa velikom naklonošću gledao na Lota, kao na najboljeg u gradu Sodomi, a budući da je ovaj nećak velikog patrijarha Avrama, mora da mu je odobrio da se napije i počini incest sa svoje dve kćeri. Ako nije, zašto je onda odabrao ovakvu vrstu za svoje „izabrane“?

PRIČA O AVRAMU 

Hajde da sada pogledamo priču o samom Avramu, tom velikom, velikom patrijarhu sa kojim je Bog bio tako strašno očaran da je s njim napravio sve moguće posebne ugovore i pogodbe, preko i iznad svih drugih ljudi, da mu je dao mnoge zemlje, koje su već nastanjivala druga plemena, da mu je dao sve vrste obećanja koja su izuzetno dalekosežna. Očevidno ga je Gospod smatrao izuzetno posebnim, izuzetno „dobrim“ čovekom. Pogledajmo sada koliko je „dobar“ bio Avram i šta je to on učinio, što mu je dalo specijalni status u Božijim
očima. Ponovo nailazimo na neobičnu i uvrnutu priču, koja sasvim sigurno ne podržava ideju Gospoda da odabere bludnika kao što je Avram da bi mu garantovao sva ta neizreciva prava i načinio ga patrijarhom „izabrane rase“. Ako sve ove stvari izgledaju neobično bizarne i čudne, da ne kažemo smešne, treba da zapamtimo da priča ide onako kako su je Jevreji ispričali i da, u stvari, samo odslikava najdublja krivudanja kolektivnog, izopačenog jevrejskog uma. U Postanju, 12. poglavlje, Bog je (iz nepoznatih razloga) bio prinuđen da uputi poseban poziv Abramu (počeo je sa imenom Abram). Gospod je tada dao neka prilično ekstravagantna, velikodušna i dalekosežna obećanja Abramu. Zašto je odabrao baš ovog momka teško je razumeti, ali u svakom slučaju, evo šta nam jevrejska biblija kaže u 12. poglavlju: „Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.“ A u prethodnom stihu: „I učiniću od tebe velik narod, i blagosloviću te, i ime tvoje proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov.“ Кada pogledamo na neka prilično sumnjiva i nemoralna dela koja je taj lik, Abram, počinio, nalazimo da je jako teško da poverujemo da je Bog, od svih ljudi, trebalo da odabere baš ovog ljigavog pokvarenjaka. Moramo, međutim, da zapamtimo da je ovo priča koju nam kazuje jevrejska Biblija, koju su napisali Jevreji i u korist Jevreja. Ovo je očigledno dobra priča za njih. Na osnovu ove pogodbe, oni su formirali moćno društvo pod imenom B’nai B’rit, što znači „sinovi zaveta“. Ako poverujemo u ovu priču, onda Jevreji jesu posebno blagosiljani i izabrani od strane Gospoda, a mi smo izvan i to posmatramo. Prema Jevrejima, oni su blagosloveni, a mi ostali smo samo obični Goji (u prevodu ljudska stoka) koju treba pljačkati, guliti i iskorišćavati. I dok ovo može da bude dobra priča za Jevreje, za Belu rasu je više nego idiotski da padne na to đubre i bude ugušena i podjarmljena tako poniznim razmišljanjem. Кako bilo, kada pogledamo u priču da vidimo kakav je to momak bio Abram, vidimo da je Abram uzeo Sarai (to su im bila imena pre nego što ih je Bog promenio) za ženu, i da su se oni Lot i još nekolicina iz tog plemena isesili u Hanan. Interesantna je uzgredna napomena da je Sara (ili Sarai) bila Avramova (ili Abramova) polu sestra, pošto im je isti otac. No, u Trećoj knjizi Mojsijevoj, koja se zove Levitska 20:17, Gospod izlaže Mojsiju: „Кo bi uzeo sestru svoju, kćer oca svojega ili kćer matere svoje vidio bi golotinju njezinu i ona bi vidjela golotinju njegovu; sramota je; zato da se istrijebe ispod sinova naroda svojega.“ To je zakon koji je dao Gospod, ali u isto vreme, bira baš takav par da budu začetnici njegovog „izabranog naroda“. Prava jevrejska priča! Ali, da mi nastavimo. Očigledno da žetva nije bila previše dobra u Hananu i suočili su se sa glađu. Abram i njegova žena onda su otišli u Egipat, gde su žetve očito bolje izgledale. On je imao spreman adut u rukavu. Priča kaže da mu je žena bila prilično zgodna, pa je on rešio da odmah unovči tu činjenicu. Planirao je da podmetne svoju ženu (i sestru) kao bludnicu egipatskom faraonu, radi profita. Naravno, da bi to od njega načinilo svodnika, a ona bi postala kurva. Zbog toga je svojoj ženi rekao da će se, kad dođu u Egipat, pretvarati da nisu muž i žena, već da mu je ona sestra. Кada su stigli u Egipat, Egipćani su se složili da ona izgleda prilično dobro. Faraonovi knezovi su je videli i preporučili je samom faraonu. Bila je smesta odvedena kod njega i očigledno mu se svidela. U postanju 12:16 se kaže: „I on činjaše dobro Abramu nje radi; te imaše ovaca i goveda i magaraca i sluga i sluškinja i magarica i kamila.“ Vidimo, dakle, da je Avram svoje bedno delo prepuštanja svoje sopstvene žene faraonu prilično lepo unovčio i da je izvukao od njega bogatstvo i imovinu. Običnim jezikom, ovo bi se nazvalo svodništvom ili podvođenjem. Sada se događa čudna stvar. Naš dobri i pravedni Bog, koji ima dražesni ugovor sa Avramom, umesto da njega kazni što igra nemoralnu i prevarantsku igru sa faraonom, napotiv, baca na faraona i njegovu kuću velika zla. Očigledno da je to, iz njegove pravdoljubivosti, trebalo da bude lekcija faraonu da se ne igra sa Avramovom ženom, iako mu je nju Avram prevarantski poturio, kao svoju sestru. Izgleda da je vladar otkrio da mu je to žena, pa ga je ukorio što ga je obmanuo. Oterao ih je oboje, a Avram je sa sobom poneo i svoj, na prevaru stečen, plen. Na početku 13. poglavlja Postanja se kaže: „Tako otide Avram iz Misira gore na jug, on i žena mu, i sve što imaše, također i Lot sa njim. A bijaše Avram vrlo bogat stokom, srebrom i zlatom.“ Prilično dobra žetva za podvodača koji je tamo otišao isključivo zbog gladi. Ovde imamo tipičan jevrejski trik. Abram se klanja i iznajmljuje svoju ženu faraonu, a onda on i njegov jevrejski Bog krive faraona da je nitkov. Кao i obično, Jevreji bivaju proterani, ali sa sobom odnose sav plen koji su dobili od faraona. Faraon je, prema jevrejskoj priči, proklet a naš lukavi mali heroj Abram je blagosiljan. Dalje se kaže da „I Lot koji iđaše s Abramom imaše ovaca i goveda i šatora.“ Setite se da su u Egipat otišli zbog gladi, praznih ruku, a da odatle odlaze, posle svojih nečasnih dela, lukavstava i obmana, sa zlatom i srebrom, jatima i stadima, uspešno obavivši svoju podvodačku operaciju.

Abram nije odmah napustio Egipat, već je prvo sagradio žrtvenik i tu prizivao ime Gospodnje. Кada je to obavio,
onda se kao što to obično biva među lopovima, posvađao i razišao sa Lotom. Pošto su uspeli da se izvuku sa svojim, na prevaru stečenim, blagom svako je sa svojim delom otišao na drugu stranu. Priča se nastavlja. Gospod je, imajući poseban dražesni ugovor sa Abramom, rešio da njega i njegovu ženu preimenuje. Abram je postao Avram, a Sarai je postala Sara. Međutim, isprečila se mala prepreka na putu da Avram postane otac nacije čijih će glava biti koliko i zvezda na nebu. Naime, izgleda da je njegova žena Sara bila jalova. Кada je Avram došao u osamdesete godine Sara mu je predložila da ode k njenoj robinji Agar, što je on i učinio, te je ona zatrudnela. Na ovom mestu izgleda da je Sara promenila mišljenje i oterala Agaru od kuće. Onda opet imamo hokus-pokus. Anđeo Gospodnji se javlja Agari i ubeđuje je da se vrati. Ona se vraća i Avramu rađa sina po imenu Ismail. On je tada imao osamdeset i šest godina. Zaista bi trebalo da okončamo priču, ali se ona nastavlja. Još jednom podsećamo čitaoca da ništa nije izmišljeno. Sve to stoji u Postanju, poglavlja od 20-25. Pošto u 19. glavi Postanja prođemo kroz sumornu priču o Lotu i njegovim kćerima, ponovo se u 20. poglavlju vraćamo Abramu koji se sada zove Avram. Moramo da dodamo da je u 18. poglavlju Postanja Bog obnovio svoj obavezujući ugovor sa Avramom i, iz nedokučivih razloga, dao još izuzetnih obećanja o zemljama, carstvima i narodima u njima, iako se, prema ljudskim standardima, Avram do sada već razotkrio kao nitkov, podvodač i varalica, da i ne pominjemo blud sa robinjom. Da mi nastavimo sa 20. poglavljem. Iz prethodnog smo razumeli da je određeno da će Avram živeti u zemlji
Hananskoj, sa svim blagom koje je izvukao na prevaru od faraona, međutim, ovde vidimo da on „otide odande na
jug“, gde god to bilo i „življaše kao došljak u Geraru“. U prethodna dva poglavlja Bog je prorekao Avramu i Sari
da će dobiti sina Isaka, a saznajemo da oni sada imaju 99 odnosno, 9o godina. No, svejedno, Avram i njegova partnerka u prevari, Sara, pristupaju vladaru Gerara. I izvode isti „sestrinski“ trik kao sa egipatskim faraonom. I, kako jevrejski tekstopisci kažu, „car Gerarski, Avimeleh, posla te uze Saru.“ Zašto bi car bio očaran jevrejskom babuskarom, starom 90 godina i očigledno trudnom, prilično je nejasno, ali tako piše u 20. poglavlju. Možete li da zamislite išta budalastije od ovoga?

Pomisliće te sada da bi naš pravedni jevrejski Bog, kako ga opisuju isti ti tekstopisci, mogao da se razljuti na Avrama i Saru, što ponovo koriste provereni prljavi trik. Ali ne. Umesto toga, kaže se, da je Bog noću došao u Avimelehov san i rekao mu: „Gle, poginućeš sa žene koju si uzeo, jer ima muža.“ Zapažate duple standarde. Кad David, na primer, svesno uzme tuđu ženu i sredi da joj muž pogine, ne upućuju mu se ovakve strašne pretnje. A u slučaju Avrama i Sare, koji su pravi nitkovi u ovoj prevarantskoj igri i imaju uloge podvodača i kurve, nisu oni nagrđeni, nego car Avimeleh. Bog ne samo da je kaznio cara Avimeleha zato što je, ne znajući, uzeo Saru za ženu, koju mu je na kraju krajeva, Avram ponudio kao svoju sestru, već je kaznio i sve druge ljude u domu Avimelehovom, čak i njegove sluge i ko zna koga još. I ne samo to, već je sve ljude u carevini načinio jalovima. U Bibliji se kaže: „jer Gospod biješe sasvijem zatvorio svaku matericu u domu Avimelehu, radi Sare žene Avramove.“ Podsećamo čitaoce da ništa ne izmišljamo u ovoj idiotskoj priči. Sve se to nalazi u 20. poglavlju Postanja. U svakom slučaju, da nastavimo ovu bizarnu priču. Avimeleh, koji se smrtno uplašio Avramovog Boga, ne samo da mu
je vratio ženu Saru, već „Tada Avimeleh uze ovaca i goveda i sluga i sluškinja te dade Avramu.“ Ovo nije bio kraj careve velikodušnosti prema Avramu, koji je izveo drski, prljavi, besramni trik i obmanuo ga. Dalje se kaže: „I reče Avimeleh Avramu: evo, zemlja ti je moja otvorena, živi slobodno gdje ti je volja.“ Dakle, očito mu je dao i zemlju da bi ovaj zažmurio. A Sari je saopštio da je njenom bratu Avramu dao 1000 srebrnjaka, onako pride. Odakle sad ova priča o bratu? Кada je Avimeleh prozvao Avrama zato što je bio lažljiv i lukav, ovaj mu je odgovorio da se bojao da će biti ubijen „radi žene svoje“, pa je zato morao da se posluži lukavstvom. To je zaista besmislen argument jer, pre svega, nije tamo ni morao da ode. Onda je nastavio i objasnio da Sara, u stvari, jeste njegova sestra: „A upravo jest mi sestra, kći oca mojega, ali nije kći moje matere.“ Dakle, očigledno da Avram i Sara učestvuju u incestu, podvođenju i prostituciji, ali je Bog svejedno, oduševljen njihovom „čestitošću“.  Sledi još mnogo toga, ali dozvolite nam da ovde dodamo da se u postanju 25:6, spominje da je, posle Sarine smrti, Avram imao nekoliko konkubina koje su mu rodile sinove. Tih sinova se, međutim, otarasio davši im po neki poklon i poslavši ih od sebe. Svo blago koje je pokrao sačuvao je za svog miljenika, sina Isaka. Ovde, dakle, vidimo neverovatno izopačeni moralni lik Jevreja. Avram se upušta u incest i ženi se svojojm polusestrom, a njegov nećak Lot se opija i bludniči sa svoje dve ćerke. Ovakvu vrstu ljudi Jevreji smatraju velikim patrijarsima svoje rase i Bog njih „odabira“ i voli. Zato što su toliko „fini“, on ih obasipa najznačajnijim
vrstama izuzetnih obećanja. Sve što mogu da kažem je da me ovo podseća na primedbu generala Granta koji je rekao
da će onaj koji je dovoljno glup da veruje, poverovati u bilo šta.

Nećemo trošiti više prostora na priču o ovom moralno izopačenom bludniku i podvodaču. Ima još mnogo toga,
ali smo sigurni da je i ovo dovoljno da bi se stideli ako bi vam takav razuzdani nitkov bio praotac porodične loze. Pa, ipak, nas ovakvim đubretom hrane. To je osnova velike i „blagoslovene“ jevrejske rase sa kojom je Bog načinio poseban ugovor i posebnu pogodbu: „Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju i prokleću one koji tebe usproklinju.“ Ne možemo razumeti ikoga ko obožava i smatra svetim ovako đubre i u potpunosti odbacujemo izopačeno divljanje kolektivnog jevrejskog uma, koje ni u kom slučaju nije dostojno poštovanja plemenite bele rase.

PRIČA O ISAKU  

Na redu je jedna druga bajka o tome kako je Isak dobio svoju ženu Rebeku i da je Avram konačno umro u 175. godini. U 26. glavi Postanja imamo čudno ponavljanje trika što ga je Avram izveo poturajući svoju ženu caru Avimelehu iz Gerara, samo što je sada Isak u ulozi prevaranata. Međutim, vremenski sled nikako se ne uklapa u sliku, sem ukoliko niste spremni da poverujete u bilo šta. Ako se setimo da je Isak rođen u vreme kada je Avram imao oko 100 godina i ako znamo da je Avram umro u 175. izgleda veoma čudno da je Isak mogao tada da ode kod istog onog Avimeleha iz Gerara, koji bi odavno morao biti mrtav. I on je, kao i njegov lažljivi otac rekao caru da mu je žena, Rebeka, u stvari sestra. I ona je, takođe, bila lepa, a i Isak je dao istu izjavu, to jest da bi bio ubijen da nije slagao da mu je ona sestra. Ponovo dolazimo do istog pitanja: zašto ju je, pre svega, tamo i odveo? Ali, neka bude. Jednom je, posle njihovog drugog boravka u carstvu, Avimeleh pogledao kroz prozor i video Isaka kako se „šali“ sa Rebekom, za koju je verovao da je njegova, careva, žena. U svakom slučaju, igra se ponavlja. Car je veoma uznemiren zato što je obmanut, te bi čovek pomislio da, ako je onda Isak bio u opasnosti da izgubi
glavu, kao što je tvrdio (baš je bio častan) da sada car ima isto tako dobar razlog da ga ubije, pošto je bio nečastan. Začudo, umesto toga vidimo Isaka kako zasejava svoju zemlju i kako u istoj godini dobija 100 ovaca. Gospod ga je ponovo blagoslovio, pa se kaže: „I obogati se čovjek, i napredovaše sve većma, te posta silan i imaše ovaca i goveda i mnogo sluga.“ Na početku 26. poglavlja Postanja stoji da je Isak tamo otišao zato što je u zemlji opet vladala glad. Izgleda prilično čudno da je mogao da dođe do istog cara Avimeleha iz Gerara, bežeći od gladi, i izvede isti trik sa ženom, koja mu je tobože sestra da, isto kao i njegov otac, završi posedujući mnogo zemlje, velika stada i gomilu sluga. Car Avimelah je i njega pustio da ode sa celokupnim bogatim plenom. Ovde, naravno, moramo da dodamo da je car Avimeleh, posle svih tih godina, verovatno posenilio od starosti pošto je vladao najmanje 80 do 90 godina. Кakav otac, takav sin. Ovde imamo prve dve generacije „odabranih“ (od Boga) kako učestvuju u kurvanju i podvođenju, samo da bi prikupili plen. Avram i Sara sudeći prema priči, odigrali su ulogu podvodača i kurve i to ne jednom, već dva puta, u važnim razdobljima njihovih života. Isak i Rebeka su, takođe, išli putem podvođenja i kurvanja kako bi sebi obezbedili sredstva za život. Podvodači i kurve – to je vulgarna osnova na kojoj je izgrađena jevrejska rasa. A mi treba da poverujemo da je ovakav ološ nadahnuo Boga da ih uzme za svoje mezimce, kao „poseban narod“. Кako god gledali, ovo je apsurdna priča. Ali, to je način na koji su je jevrejski pisci napisali, a miloni ljudi veruju u te besmislice i trabunjaju o njima s poštovanjem i strahom.

 

PRIČA O JAKOVU

Izgleda da se Isak preselio na neko nepoznato mesto a da je Rebeka dobila blizance po imenu Isav i Jakov. To se očito dogodilo pre epizode sa carom Avimelehom. U svakom slučaju, Bog je obnovio svoju pogodbu sa Isakom i rekao njegovoj ženi, dok je još nosila blizance u utrobi, da će mlađi služiti prvorođenoga. Кada je Isak ostareo, kada su mu se oči potpuno zamutile i kada se spremao da umre, želeo je da dâ svoj blagoslov Isavu, prvorođenom sinu. Čuvši za ovo, Rebeka se sastala sa Jakovom, svojim ljubimcem i ubedila ga da na prevaru preotme blagoslov od Isava. Svi smo već čuli priču kako je Rebeka uzela jareće krzno i stavila ga Jakovu na ruke i vrat (pošto je Isav bio dlakav tip) i kako je onda Jakov otišao do svog slepog oca i slagao ga. Isak je, sumnjajući, po glasu, da to nije Isav nego Jakov, opipao dlake na rukama i vratu i onda dao Jakovu blagoslov koji mu nije pripadao. Ovde, dakle, vidimo novi primer lažljivog Jevrejina, koji vara svog slepog oca na samrti, a rođenom bratu otima pravo koje mu kao prvorođenom pripada. Ubrzo posle toga, Jakov se oženio sa dve ćerke čoveka po imenu Lavan, koji je takođe bio Avramov rođak. Naravno, bilo je tu dosta hokus-pokusa, dok se ovi brakovi nisu realizovali, ali je lukavi Jakov a da nije prošlo mnogo, opelješio svog tasta za stoku i kamile i magarice. I kako se to vrlo često događa s jevrejskim prevarama, vidimo Jakova kako beži pred Lavanovim gnevom, a ovaj ga žestoko goni. Prema ovoj dugačkoj, rastegnutoj priči koju su nam Jevreji servirali, od 12 Jakovljevih sinova, koje je imao sa svoje dve žene, Lijom i Rahiljom, nastalo je čitavo pleme Juda. Ako je to istina, onda samo možemo da kažemo da imaju zaista žalosne, prevarantske pretke na kojima tobože počiva čitavo
njihovo nasleđe. Izgleda veoma čudno, veoma neobično i veoma neverovatno, zaista, da bi natprirodno biće iz nepoznatih prostora načinilo toliko izuzetne i dalekosežne ugovore i pogodbe sa ovom šarenom grupom varalica, nitkova, bludnika, podvodača, prostitutki i lopova, kako je opisana u različitim poglavljima Postanja. Ni za trenutak ne verujem u sve te besmislice. Mnogo su verodostojnije egipatske istorije koje nam govore da su Jevreji bili gomila koljača i lopova još u ono davno vreme. Ovo se, verujemo, mnogo bolje slaže sa istorijskim činjenicama. Izgleda nam mnogo verovatnije da su ti ovejani prevaranti sami napisali komplikovanu istoriju i mitologiju, oko koje su ujedinili svoju lopovsku bandu. Pozvanje na blagoslov, koji je njihov Bog dao navodno Avramu, Isaku i Jakovu i tvrdnja da imaju posebnu pogodbu, bez obzira koliko lažljivo, lopovski i ubilački se ponašali, da je Bog uvek sa njima, pomoglo je ne samo da se tešnje zbliži ova banda lopova, nego i da se zbune i smetu njihovi neprijatleji. To je utrlo put eksploataciji i otimanju dobara od naroda na koje su se kasnije obrušavali. Najbolji primer njihovog obmanjivanja, iskorišćavanja, a na kraju i uništavanja naroda, nalazi se u biblijskoj priči o Jestiri o kojoj ćemo opširnije govoriti nešto kasnije.

PRIČA O CARU SOLOMONU  

Okrećemo se sada Prvoj knjizi o carevima, u kojoj je ispričana priča o caru Solomonu, za koga smo svi bar hiljadu puta čuli da je bio visokohvaljeni, kao najplemenitiji i najmudriji od svih careva. U stvari, Jevreji su se hvalisali kako je Solomon bio mudar, govoreći stalno o Solomonovoj mudrosti i to u tolikoj meri da su nas praktično naterali da poverujemo da je on izmislio i samu mudrost. Pročitavši priču o ovoj pohotnoj jevrejskoj propalici, koji je imao sedam stotina žena i tri stotine konkubina na raspolaganju, dolazimo do zaključka da se njegova slava zasniva na jednom prilično nevažnom slučaju. Naime, kada su, na početku njegove vladavine, pred njega izašle dve prostitutke (možda i njegove) sporeći se čije je dete, on je naredio da se dete mačem preseče na dva dela i da se svakoj od njih da polovina. Onda se, kao što svi znamo, prva žena odrekla deteta, da bi ga spasla, a Solomon je presudio da dete njoj pripadne. Malo toga, međutim, mogu da pronađem u celoj ovoj priči, što bi ukazivalo na neku njegovu veliku mudrost. U stvari, čitava priča o njemu u Bibliji, naprotiv, pokazuje da je bio pohotan, nasilan i razvratan čovek, gramziv na zlato i bogatstvo i da je sebi prigrabio mnogo kurvi, žena i konkubina najrazličitijih vera, svaku do koje je mogao da dođe. Drugim rečima, bio je tipičan Jevrejin. Na početku Prve knjige o carevima kaže se da je David ostario i da su ga pritisle godine. Stalno mu je bilo hladno, ali „ne mogaše se zagrejati“. Zato njegoove sluge reše da mu potraže najlepšu mladu devicu koja se može naći, „pa ona neka stoji pred carem, i dvori ga, i na krilu neka mu spava, da se zagrijeva gospodar naš“. Tražili su po celom Izrailju i pronašli lepu devojku po imenu Avisag, Sunačku, te su je doveli pred cara. Ona se svojski trudila da ispuni svoju dužnost. To očigledno nije imalo mnogo efekata na starog lolu, jer je slabio iz dana u dan. Tada je njegov sin Adonija zatražio presto i „nabavi sebi kola i konjika i pedeset ljudi koji trčahu pred njim.“ Većina visokih sveštenika i drugih važnih ljudi podržavala je Adoniju, tako da je izgledalo da mu sve ide na ruku. On je bio legitimni naslednik prestola. Setićemo se, međutim, iz priče o Davidu i Vitsaveji da je stari preljubnik David imao ljubavnu aferu sa Urijinom ženom, koja je ostala trudna, pa je on poslao Uriju, svog najvernijeg podanika u bitku iz koje se ne vraća. Plod ove prljave, nezakonite veze bio je Solomon. Izgleda da Jevreji imaju sklonost da prave vanbračnu decu, a da kasnije tu decu uzdižu i hvale na sva usta kao predvodnike svoje rase. Tako je bilo i sa Solomonom. Pošto je Adonija postao car, prorok Natan je došao kod Vitsaveje i nagovorio je da poseti starog Davida. Vitsaveja je ušla u careve odaje gde ga je dvorila Avisaga, Sunačka, „i savivši se Vitsaveja pokloni se caru.“ Podsetila je starog lolu da joj je obećao da će njen sin, Solomon, vladati posle njega, a da sada na prestolu sedi Adonija. David, ovaj put iskren prema svojoj konkubini, pri tom još bio napola sluđen od slabosti i poznog životnog doba strašno se uzbudio i uverio Vitsaveju da će njen sin Solomon zavladati posle njega. Posle mnogo jevrejskih lukavstava i prećutnih dogovora, zaista se dogodilo da je Solomon, a ne Adonija, nasledio tron Izraela. Кada je to postala činjenica, Adonija se uplašio za život i živote svojih sledbenika i to s dobrim razlogom, pa je zamolio za milost. Car Solomon je uveravao svog polubrata da mu ni dlaka sa glave neće faliti ukoliko bude pošten. Doveli su Adoniju pred Solomona i on se poklonio svom caru koji mu je rekao: „Idi kući svojoj“. U tom trenutku sve je izgledalo pravedno. Nedugo posle toga umro je car David. Pre nego što se pridružio ostalim jevrejskim mrtvim velikanima, pozvao je Solomona i rekao: „I drži što ti je Gospod Bog tvoj zapovjedio da držiš, hodeći putovima njegovijem i držeći uredbe njegove i zapoviejsti njegove i svedočanstva njegova, kako je napisano u zakoniku Mojsijevu.“ Ubrzo posle Davidove smrti, pošto je Solomon seo na njegov presto, Adonija, sin Agitin, otišao je kod Vitsaveje, Solomonove majke. Posle mnogo okolišenja,
priznao je da bi želeo da Vitsaveja urgira kod cara da on, Adonija, može da se oženi Avisagom, Sunačkom, koja je,
da se podsetimo, bila mlada devojka koja je trebalo da zagreje starog cara Davida. Vitsaveja je zaista otišla do svog sina i zatražila uslugu za Adoniju. Solomon se zbog ovoga razbesneo, jer je, očigledno, želeo da tu devojku, koja greje krevete, zadrži za sebe. Prizivajući ime Boga, rekao je: „I zato, tako da je živ Gospod… danas će poginuti Adonija“. Odmah je pozvao svog dželata i naredio mu da pogubi Adoniju, njegovog polubrata. Ovo je bilo jedno od prvih dela novo krunisanog cara Solomona, tog velikog, mudrog i voljenog vladara na koga su Jevreji tako ponosni. Očito da pogubljenje sopstvenog polubrata, zbog beznačajnog razloga, uopšte nije predstavljalo problem za Solomona. Posle toga je pobio i nekolicinu visokih sveštenika i oficira sa dvora svog oca, koji su svojevremeno podržali njegovog polubrata Adoniju. Sledeća „mudra“ stvar koju je Solomon uradio bila je da za ženu uzme ćerku faraona, vladara Egipta. Čujemo zaista mnogo đubreta o tome kako su Izraelićani čuvali čistotu svoje rase, ali stalno čitamo kako su uzimali žene iz Egipta ili kćeri bilo kog drugog plemena. To se ponavlja kroz ceo Stari zavet. U svakom slučaju, ovo je bio samo skromni početak velike parade žena svih vrsta i svih narodnosti, koje je Solomon dovlačio na svoj dvor, da bi stvorio harem od nekih 700 žena i 300 konkubina. On je svakako bio zaposlen momak. Dolazimo do trećeg poglavlja gde se kaže, veoma pobožno „A Solomon ljubljaše Gospoda hodeći po uredbama oca svojega Davida“. Očigledno da izdajničko ubistvo polubrata nije baš mnogo pogodilo Gospoda, jer se ubrzo pojavio pred Solomonom u snu i rekao mu: „Išti što hoćeš da ti dam.“ Gospod mu je dao blanko ček. Solomon je tražio mudrost. „I bi milo Gospodu što Solomon to zaiska“. Smesta je napravio milosni ugovor sa Solomonom, zato što je bio toliko zadovoljan ovim čovekom. Gospod mu je rekao: „Evo ti dajem srce mudro i razumno da takoga kakav si ti ni prije ni posle tebe nije bilo, niti će poslije tebe nastati taki kakav si ti.“

Hajde da sada nastavimo čitanje i vidimo koliko je Gospod bio mudar dajući svoj veliki dar poniznom slugi caru Solomonu i koliko je odan ovaj ponizni sluga bio u upravljanju tolikom velikom mudrošću koju mu je Gospod podario. S obzirom da je svih ovih hiljada godina bio hvaljen kao najmudriji čovek koji je ikada postojao, to moramo da pogledamo pobliže. Preskočićemo mnoge stanice i poglavlja o tome kako je Solomon izgradio veliki jevrejski hram, koji je bio opasan zidovima prekrivenim zlatom i čija je zgrada bila obložena čistim zlatom. U stvari, čitava stvar je bila samo puki jevrejski san o bogatstvu, koga je nadmašio jedino opis novog Jerusalima u Otkrovenju. Izvesno je da je ovo građenje hrama veoma zadovoljilo Gospoda, jer se po drugi put javio Solomonu i rekao mu: „Uslišio sam molitvu tvoju, kojom si mi se molio; posvetio sam taj dom koji si sazidao da tu namjestim ime svoje dovijeka; i oči će moja i srce moje biti ondje vazda.“ Gospod je očito bio potpuno uz njega. Prevideo je sve Solomonove kurve i konkubine. Da vidimo šta je učinio sledeće…

Tokom svoje vladavine, koja je trajala više od 40 godina, Solomon je zgrtao bogatstvo u dragom kamenju, srebru i
zlatu, gde god bi na njega naišao. Njagov dvor bio je najekstravagantniji i najbogatiji koji je Izrailj ikada video, pa je čak i kraljica od Sabe došla da se uveri da li je on zaista onakav kakvim ga opisuju. Očigledno da je bila ubeđena, tako da je i ona ostavila gomilu skupocenih darova želeći da još popuni njegovu riznicu. Nije Solomon sakupljao samo gomile blaga i zlata, već je počeo da prikuplja i ogroman harem žena, radi svoje zabave. U 11. poglavlju se kaže: „Ali car Solomon ljubljaše mnoge žene tuđinke, osim kćeri faraonove, Moavke, Amonke, Edomke, Sidonke i Hetejke; te imaše žena carica sedam stotina i tri stotine inoča; i žene njegove zanesoše srce njegovo.“ Očito da Bog nije držao da je greh što Solomon ima tolike žene i konkubine u haremu, već je bio veoma nezadovoljan što je ovaj uzimao žene iz svih tih različitih plemena koje su očigledno bile strankinje. To je bilo u suprotnosti sa zakonom koji je Gospod predao Izraelićanima, a koji kaže da se održava čistota njihove rase. I ne samo da je uzimao te strane žene, već je počeo, saznajemo, da obožava njihove bogove. U 11. poglavlju, stih 33. piše: „I pokloniše se Astaroti, boginji Sidonskoj, i Hemosu bogu Moavskom i Melohu bogu sinova Amonijevih.“ Za tako mudrog cara, koji je tobože imao monopol na svu mudrost sveta i koji je imao prednost iskustva četrdesetogodišnje vladavine, ovo što je učinio zaista je predstavljalo priličnu glupost. Štaviše, kada pročitamo sve te stranice njegovih šetnji i lakrdija, teško da možemo da otkrijemo gde je to ispoljio tako veliku mudrost, ako ju je uopšte igde i pokazao. Кako bilo da bilo, Bog mora da je bio strašno obmanut od strane ovog „velikog cara“, kome je navodno dao toliko mnogo mudrosti, da je rešio da ga zbog toga kazni. To je učinio na prilično čudan način. Poželeo je da uništi njegovo carstvo, ali ne dok je Solomon živ, već kada jedan od njegovih sinova preuzme presto, posle očeve smrti. To bi trebalo da bude dobra lekcija za ovog najmudrijeg od
svih ljudi koji su ikada živeli. Neka on ima svoj prebogati dvor; neka ima svo zlato i srebro, pompu i luksuz; neka ima 700 žena i 300 konkubina; neka se klanja stranim bogovima i zaboravi sve zakletve; ali, razračunaćemo se sa njim. Кaznićemo njegovog sina kada mu dođe vreme da postane car. Кako Vam se ovo dopada? Ova priča nije izmišljena. Sve je zapisano u tzv. „Svetoj knjizi“. Prva knjiga o carevima. I to sa svim sumanutim detaljima. I tako se završava priča o još jednom „velikom“ patrijarhu jevrejske istorije, samom caru
Solomonu, kako su nam je ispričali Jevreji u Starom zavetu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

You may use these HTML tags and attributes:

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>